Немајући садржај за који би се ухватили, људи живе празне животе. Уз празно јело, празан програм, празне речи и сусрете. Од толико доконости, судар са бесмислом је неминован, и још горе – доконост постаје једини начин разоноде.
Чамотиња и одсуство смисла егзистенције се некада могу маскирати ревношћу за друге ствари, али када умор дође по свој данак – опет празнина суморних лица. Лица без мира, радости, наде, и коначно – без Бога. Све неко тужно кретање, налик осмеху без зуба. И опет та апатија која долази од отуђености оних који се лажно стиде сусрета, хипнотисани толико собом да друге и не виде, или још горе – најприсније не препознају као своје.
Има негде и љубави – преваре се људи – док се не покају за добро дело које су учинили неком злоделатнику… ако се уопште такав тако зове… и ако то није наивна игра доживљаја: „Дужан си ми извињење – јер имаш постојање које ме вређа!“
Чини ми се, понекад, као да је лакше ићи путем, крвав, у ранама, болно, неголи седети на удобној столици испразних разговора са безбрижнима… којима ништа не недостаје, или још горе, који се праве луди да им ништа не недостаје. Недостаје смисао, али не само у виду интелектуалне речи или загрљаја другога, него као животворан продор и благодатно продирање, односно, уливање Божије светлости у кости, у крв, у месо, у личност смислотрагача.
Не волим више осмехе, оне тривијалне, ироничне, лакомислене, надасве незреле осмехе који фалширају радост и који глуме благодатну озареност. Јер све је пролазно, и чим јесте пролазно – том садржају више не верујем… Верујем само ономе што се понавља на смислен начин. То је светлост која гура шаке у моје ране и ребра, и која немим језиком, ван многоречитих метежности, диже Светим Гласом моје распарчано биће да се васпостави у Целину која није од овога света…
Чамотиња и одсуство смисла егзистенције се некада могу маскирати ревношћу за друге ствари, али када умор дође по свој данак – опет празнина суморних лица. Лица без мира, радости, наде, и коначно – без Бога. Све неко тужно кретање, налик осмеху без зуба. И опет та апатија која долази од отуђености оних који се лажно стиде сусрета, хипнотисани толико собом да друге и не виде, или још горе – најприсније не препознају као своје.
Има негде и љубави – преваре се људи – док се не покају за добро дело које су учинили неком злоделатнику… ако се уопште такав тако зове… и ако то није наивна игра доживљаја: „Дужан си ми извињење – јер имаш постојање које ме вређа!“
Чини ми се, понекад, као да је лакше ићи путем, крвав, у ранама, болно, неголи седети на удобној столици испразних разговора са безбрижнима… којима ништа не недостаје, или још горе, који се праве луди да им ништа не недостаје. Недостаје смисао, али не само у виду интелектуалне речи или загрљаја другога, него као животворан продор и благодатно продирање, односно, уливање Божије светлости у кости, у крв, у месо, у личност смислотрагача.
Не волим више осмехе, оне тривијалне, ироничне, лакомислене, надасве незреле осмехе који фалширају радост и који глуме благодатну озареност. Јер све је пролазно, и чим јесте пролазно – том садржају више не верујем… Верујем само ономе што се понавља на смислен начин. То је светлост која гура шаке у моје ране и ребра, и која немим језиком, ван многоречитих метежности, диже Светим Гласом моје распарчано биће да се васпостави у Целину која није од овога света…