Odricanje od clana porodice?

[Salle Buddha]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..
Zanima me sta tacno predstavlja to odricanje? Mislim i na ono... formalno... preko novina, oglasne table, ili kako vec... ali i na ono emotivno odricanje... kada nekog jednostavno otkinete iz srca i prestane da vam bude vazan.


U mom konkretnom slucaju imam mladju sestru... koja je nedavno postala punoletna, i koja je takvo zlo... da je jako tesko naci dovoljno deskriptivnu a neuvredljivu rec da opise nju i njen karakter. Kapiram da je to do vaspitanja... jer smo bili mali kad je tata umro... pa sam ja nesto od onoga cemu nas je on ucio i stigao da zapamtim, dok ona nije. Mama je jedna blaga zena... koja nikad nije digla ruku ni podviknula na nas... tako da je sestra fakticki rasla bez ikakvog autoriteta, i postala klasican razmazeni, priglupi tipicar svoje generacije: slusa Cecu, Stoju, Seku... ima 4 keca a skolska godina je pri kraju... druzi se sa lokalnim fufama... ne javlja se kad izlazi.. iz grada dolazi u 6-7 ujutro, bazdi na alkohol, stalno trazi novac (kad joj mama ne da, krene da joj se dere), presvlaci se po 5 puta dnevno a ne zna ni ves masinu da ukljuci, tako da mama mora za njom vecito da rasprema... itd itd...
Nikad nismo imali posebno dobre odnose... mislim, nisu toliko ni losi... normalno razgovaramo... ali ona jednostavno ima neki svoj zivotni entitet u koji ne da niko da joj zalazi: kad god je mama probala da utice na nju da promeni i prilagodi svoje ponasanje, pretila joj je policijom... jednom je cak patrola i dosla na vrata, misleci da joj u kuci radimo ko zna shta... a u stvari joj samo nismo dozvolili da ode na more sa 8 godina starijim drugaricama...
Ne daj Boze da joj neko pomeri telefon sa mesta gde ga je ostavila, ili da joj sakrije sminku... odmah izlazi na terasu... hvata se za glavu i krece da se dere i place iz sve snage dok se komsije ne skupe... i onda im prica kako joj "ne damo da zivi" :O
Pravila je jos 1001 dramatican skec kojim je pokusavala da srusi reputaciju clanova nase porodice kod komsija, skolskih drugara, kolega...

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam. Tako da, pretpostavljam da sam se negde duboko u sebi ja nje vec odrekao... i da ce ovo vreme koje provedem van kuce na studijama doprineti pravljenju jos vece distance koja ce prerasti u to da se jednog dana uopste necemo poznavati ni kontaktirati... sto mislim da je i najbolje.


Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

 

[Hriscanin.Hriscanin]

Gluposti, djavo voli kada nismo slozni!

Lepo pise ''karajte'' (bij) te decu dok su mala! Dajte joj bibliju!

 

[Dante88]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..
Zanima me sta tacno predstavlja to odricanje? Mislim i na ono... formalno... preko novina, oglasne table, ili kako vec... ali i na ono emotivno odricanje... kada nekog jednostavno otkinete iz srca i prestane da vam bude vazan.


U mom konkretnom slucaju imam mladju sestru... koja je nedavno postala punoletna, i koja je takvo zlo... da je jako tesko naci dovoljno deskriptivnu a neuvredljivu rec da opise nju i njen karakter. Kapiram da je to do vaspitanja... jer smo bili mali kad je tata umro... pa sam ja nesto od onoga cemu nas je on ucio i stigao da zapamtim, dok ona nije. Mama je jedna blaga zena... koja nikad nije digla ruku ni podviknula na nas... tako da je sestra fakticki rasla bez ikakvog autoriteta, i postala klasican razmazeni, priglupi tipicar svoje generacije: slusa Cecu, Stoju, Seku... ima 4 keca a skolska godina je pri kraju... druzi se sa lokalnim fufama... ne javlja se kad izlazi.. iz grada dolazi u 6-7 ujutro, bazdi na alkohol, stalno trazi novac (kad joj mama ne da, krene da joj se dere), presvlaci se po 5 puta dnevno a ne zna ni ves masinu da ukljuci, tako da mama mora za njom vecito da rasprema... itd itd...
Nikad nismo imali posebno dobre odnose... mislim, nisu toliko ni losi... normalno razgovaramo... ali ona jednostavno ima neki svoj zivotni entitet u koji ne da niko da joj zalazi: kad god je mama probala da utice na nju da promeni i prilagodi svoje ponasanje, pretila joj je policijom... jednom je cak patrola i dosla na vrata, misleci da joj u kuci radimo ko zna shta... a u stvari joj samo nismo dozvolili da ode na more sa 8 godina starijim drugaricama...
Ne daj Boze da joj neko pomeri telefon sa mesta gde ga je ostavila, ili da joj sakrije sminku... odmah izlazi na terasu... hvata se za glavu i krece da se dere i place iz sve snage dok se komsije ne skupe... i onda im prica kako joj "ne damo da zivi" :O
Pravila je jos 1001 dramatican skec kojim je pokusavala da srusi reputaciju clanova nase porodice kod komsija, skolskih drugara, kolega...

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam. Tako da, pretpostavljam da sam se negde duboko u sebi ja nje vec odrekao... i da ce ovo vreme koje provedem van kuce na studijama doprineti pravljenju jos vece distance koja ce prerasti u to da se jednog dana uopste necemo poznavati ni kontaktirati... sto mislim da je i najbolje.


Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

Ti ako si stariji od nje trebao si ti da utices na nju kad je vrijeme bilo. A nikad nije kasno, predlazem ti upotrebu sile, ne odriche se od clana
porodice zbog njegovih hirova. Kad pochne da histerise zveci joj takav samar da joj sat vremena zvoni u usima. A najjaci samar joj udari kad
pocne na majku da histerise. Nadjite joj nekog momka dobrog, da je smiri malo. Sto se tice odricanja, to se najcesce desava kad te sin
osramoti ili cerka. Kad pocini neko ubistvo ili ukrade nesto, ili ne daj boze siluje. Kad serka ode u prostituciju i td.Ja imam 3 rodjena brata i
roditelje, svjestan sam da kad bi ne daj boze uradio neku takvu glupost da bi me se milijardu posto odrekli. Za sestru ti je lako, samo udri i ne brini!

 

[damajante]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam.

Za prvo boldovano - to uopšte nije glupost, ali verujem da si se pogrešno izrazio.

Što se sestre tiče, ne znam kolika je razlika u godinama između vas dvoje, mala?
Ako si već stariji od nje, zreliji, odgovorniji, ako si sve ono što ona nije, onda je tvoja odgovornost prema tvojoj majci pre svega, koja nema dovoljno snage da se sama izbori sa situacijom, pomogneš da tvoja krv, tvoja rođena sestra bude izvedena na pravi put da se tako izrazim.
Ok, nije ni tebi lako to sigurno, i verovatno nije jednostavno sa njom izaći na kraj, ali postoji gomila načina koje možeš da pokušaš. Probaj na lep način, probaj na patetiku - na to da je volie, da ste porodica, da ćete sve učiniti za nju u svakom momemtu, da vam je potrebna...možda dopre do nje.
Ne znam ja dok sam čitala, da je to moja sestra, prvo mi je palo na pamet da bih je tako išamarala slatko i sa apetitom zbog bezobrazluka. ali to je impulsivno, to nije način na koji se ovakve strvari rešavaju.
Ovo nije razlog za odricanje, ovo je razlog da pomogneš svojoj porodici kao jedini muški član. Šta ćeš sutra, ako tvoja deca u nekom periodu budu kao ona? Odreći ćeš ih se, ili ćeš sve učiniti da ih vratiš na pravi put?
Sestra je sestra nemoj to nikada da zaboraviš. Kada sve to prođe, i bude kako treba bićeš srećan što je imaš.

 

[Dante88]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam.

Za prvo boldovano - to uopšte nije glupost, ali verujem da si se pogrešno izrazio.

Što se sestre tiče, ne znam kolika je razlika u godinama između vas dvoje, mala?
Ako si već stariji od nje, zreliji, odgovorniji, ako si sve ono što ona nije, onda je tvoja odgovornost prema tvojoj majci pre svega, koja nema dovoljno snage da se sama izbori sa situacijom, pomogneš da tvoja krv, tvoja rođena sestra bude izvedena na pravi put da se tako izrazim.
Ok, nije ni tebi lako to sigurno, i verovatno nije jednostavno sa njom izaći na kraj, ali postoji gomila načina koje možeš da pokušaš. Probaj na lep način, probaj na patetiku - na to da je volie, da ste porodica, da ćete sve učiniti za nju u svakom momemtu, da vam je potrebna...možda dopre do nje.
Ne znam ja dok sam čitala, da je to moja sestra, prvo mi je palo na pamet da bih je tako išamarala slatko i sa apetitom zbog bezobrazluka. ali to je impulsivno, to nije način na koji se ovakve strvari rešavaju.
Ovo nije razlog za odricanje, ovo je razlog da pomogneš svojoj porodici kao jedini muški član. Šta ćeš sutra, ako tvoja deca u nekom periodu budu kao ona? Odreći ćeš ih se, ili ćeš sve učiniti da ih vratiš na pravi put?
Sestra je sestra nemoj to nikada da zaboraviš. Kada sve to prođe, i bude kako treba bićeš srećan što je imaš.

na taj lijepi nacin ce samo jos vise da osili...

 

[Gotika]

Pokušaj nekako da razgovaraš sa psihologom u socijalnom radu (pre toga zakaži)...tiho daj majci podršku, budi uz nju.....imaš pravo da nešto preduzmeš, možda ti sestra kreće krivim putem, karakter joj je, po tvom opisu malo težak....možda bi majka i ti trebalo zajedno da nešto preduzmete...stručna pomoć svakako...nikako nasilje, zloupotrebiće.....baš ti želim da se smiri situacija i koliko toliko dovede u red...

 

[dežurno zvocalo]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..
Zanima me sta tacno predstavlja to odricanje? Mislim i na ono... formalno... preko novina, oglasne table, ili kako vec... ali i na ono emotivno odricanje... kada nekog jednostavno otkinete iz srca i prestane da vam bude vazan.


U mom konkretnom slucaju imam mladju sestru... koja je nedavno postala punoletna, i koja je takvo zlo... da je jako tesko naci dovoljno deskriptivnu a neuvredljivu rec da opise nju i njen karakter. Kapiram da je to do vaspitanja... jer smo bili mali kad je tata umro... pa sam ja nesto od onoga cemu nas je on ucio i stigao da zapamtim, dok ona nije. Mama je jedna blaga zena... koja nikad nije digla ruku ni podviknula na nas... tako da je sestra fakticki rasla bez ikakvog autoriteta, i postala klasican razmazeni, priglupi tipicar svoje generacije: slusa Cecu, Stoju, Seku... ima 4 keca a skolska godina je pri kraju... druzi se sa lokalnim fufama... ne javlja se kad izlazi.. iz grada dolazi u 6-7 ujutro, bazdi na alkohol, stalno trazi novac (kad joj mama ne da, krene da joj se dere), presvlaci se po 5 puta dnevno a ne zna ni ves masinu da ukljuci, tako da mama mora za njom vecito da rasprema... itd itd...
Nikad nismo imali posebno dobre odnose... mislim, nisu toliko ni losi... normalno razgovaramo... ali ona jednostavno ima neki svoj zivotni entitet u koji ne da niko da joj zalazi: kad god je mama probala da utice na nju da promeni i prilagodi svoje ponasanje, pretila joj je policijom... jednom je cak patrola i dosla na vrata, misleci da joj u kuci radimo ko zna shta... a u stvari joj samo nismo dozvolili da ode na more sa 8 godina starijim drugaricama...
Ne daj Boze da joj neko pomeri telefon sa mesta gde ga je ostavila, ili da joj sakrije sminku... odmah izlazi na terasu... hvata se za glavu i krece da se dere i place iz sve snage dok se komsije ne skupe... i onda im prica kako joj "ne damo da zivi" :O
Pravila je jos 1001 dramatican skec kojim je pokusavala da srusi reputaciju clanova nase porodice kod komsija, skolskih drugara, kolega...

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam. Tako da, pretpostavljam da sam se negde duboko u sebi ja nje vec odrekao... i da ce ovo vreme koje provedem van kuce na studijama doprineti pravljenju jos vece distance koja ce prerasti u to da se jednog dana uopste necemo poznavati ni kontaktirati... sto mislim da je i najbolje.


Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

Izvini ali po tvom pisanju i ti si po malo kriv za to što ti je sestra toliko razmažena i u toj razmaženosti pobestela...ne znam koliko si stariji od nje ali ako kažeš da si nešto pokupio od pokojnog oca trebalo je kao jedina muška figura u kući i ti malo od toga da joj preneseš...naravno i majka je suviše popustljiva i tu dosta njih greši pogotovo ako partner premine, pa puste decu da podivljaju od razmaženosti..ne kažem da je to generalno ali ima dosta slučajeva.

 

[damajante]

na taj lijepi nacin ce samo jos vise da osili...

A sa batinama neće?
Poenta je da dopre do nje. Da ga sasluša, ali stvarno sasluša. Da ona shavti ko su on i majka. a ona shvati da je oni vole, a da ih ona povređuje. Da ona shvati da ona njih voli. A voli ih. Samo je u tim godiinama, mnogo lakše da mrzimo ceo svet, i mnogo je lakše ne priznati sebi da ti je neko potreban.

 

[neizreciva]

vi se drzite njegovog primera a to uopste nije tema....))

da odgovorim na temu: sestra i ja smo jako razlicite i ne bi mogle da sastavimo mnogo zajedno....ali, naucene smo da se postujemo, da svako gleda svoja posla, da se ne mesamo jedna drugoj u zivot i da se ispomazemo.....ali, cinjenica je da je ne bih trpela da me prevari kao coveka, bez obzira sto mi je sestra...ne znam da funkcionisem kao glumac i to mi zna stvoriti dosta problema.....cak bi se i roditelja odrekla da mi taknu u ono sto mi je najsvetlije a to mi je dete.....

 

[Dante88]

A sa batinama neće?
Poenta je da dopre do nje. Da ga sasluša, ali stvarno sasluša. Da ona shavti ko su on i majka. a ona shvati da je oni vole, a da ih ona povređuje. Da ona shvati da ona njih voli. A voli ih. Samo je u tim godiinama, mnogo lakše da mrzimo ceo svet, i mnogo je lakše ne priznati sebi da ti je neko potreban.

nisu to godine u kojima se mrzi cio svijet, ona je punoljetna, alo, odrasla osoba. A osilice, kad joj ti das do znanja da je porodica uz nju sta god da uradi....Da joj pricas da je volis, pa to i sama zna, i iz te ljubavi je proisteklo sve.

 

[kaai79]

Ako se odreknes od nje odrekao si se dela sebe ,kao prvo kad slika nevalja niko nece da kaze da je slika losa ,vec da je slikar los.ona je kazes ostala bez oca a ti si trebao da joj zamenis taj autoritet .Neko rece udari joj samar .Ako to uradis tek si tad napravio zlo.Nijedna normalna osoba se ne ponasa tako kako si ti naveo,A ako je normalna onda se tako ponasa zbog necega .Njoj nesto fali u zivotu ili je dozivela neku traumu .Ili je u velikom problemu zbog necega .Razgovaraj pitaj je, ne da nesmes da joj pokazes kako se osecas, vec upravo suprotno moras da joj kazes ,da joj pokazes da si joj ti neko na koga moze da racuna u njenom zivotu.
Ako te zaboli ruka pa neces da je odseces vec da je lecis.Takvo ponasanje se ne ispoljava preko noci traje to duze ali niste videli simptome .Pitaj je ali kad ste sami kad nema nikog u cemu je problem ,Mlade osobe su nespremne na ovakav svet ,mozda je previse osetljiva mozda pokusava da nesto kaze ili pokaze skrene paznju ali to je pogresan nacin .Ti moras da budes strpljiv i oprezan sa recima a ponajvise uporan.danas mladima mnogo sta smeta mnogo sta fali ali ponajvise im fali ljubav i razumevanje i neka vrsta postovanja ako to ne nadju u domu ,pocece da traze na drugim losim mestima.

 

[damajante]

nisu to godine u kojima se mrzi cio svijet, ona je punoljetna, alo, odrasla osoba. A osilice, kad joj ti das do znanja da je porodica uz nju sta god da uradi....Da joj pricas da je volis, pa to i sama zna, i iz te ljubavi je proisteklo sve.

Ma ok, samo mislim da batine i takve neke metode ne mogu da pomognu nikako. Nije ona mala, tacno punoletna je, kojom sliom ti možeš odraslu osobu da nateraš na nešto, nema šansi.
A ne slažem se da je iz ljubavi prositeklo sve, iz popuštanja da, a popuštanje i ljubav nisu isto.

Neizreciva oprosti
Ne bih se odrekla, nema šansi, ni ne pomišljam na neke extremne situacije, jednostavno znam da su nemoguće.

 

[latisa]

Jednom sam u novinama videla oglas koji je glasio: "odricem se sina i svih njegovih dugova".
Sto se konkretno tvoje situacije tice (nemoj da pises, ako ne ocekujes da ce ljudi prokomentarisati), mislim da tvoja sestra srlja u propast, i da ce sa sobom povuci i tebe i majku. A ja joj ne bih vise ni dinara dala, pa nek vristi koliko hoce, nek zove policiju, svu bi joj sminku bacila, ne bih joj oprala ni 1 stvar, pa nek ide prljava, ako ne zna da opere svoje gatje, a ako joj se ne svidja, lepo put pod noge, pa nek zaradjuje za sebe. Na koji nacin, nek sama bira.

 

[medved_bg]

Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

Ja konkretno nisam, ali sam čula dosta takvih slučajeva, svi smo, doduše, bez upotrebe reči "odricanje".
Koliko samo primera svi znamo gde braća/sestre ne razgovaraju godinama ili decenijama, zbog sukoba, udaljavanja, nerazumevanja...gomilu.

Dešava se, neki ljudi zaista ne mogu zajedno, pa onda je valjda bolje da su odvojeni....jeste tužno, to ti je rod najrođeniji, ali ja generalno nisam pristalica gajenja odnosa iz puke obaveze, a nisam ni mazohista.

 

[kaai79]

Jednom sam u novinama videla oglas koji je glasio: "odricem se sina i svih njegovih dugova".
Sto se konkretno tvoje situacije tice (nemoj da pises, ako ne ocekujes da ce ljudi prokomentarisati), mislim da tvoja sestra srlja u propast, i da ce sa sobom povuci i tebe i majku. A ja joj ne bih vise ni dinara dala, pa nek vristi koliko hoce, nek zove policiju, svu bi joj sminku bacila, ne bih joj oprala ni 1 stvar, pa nek ide prljava, ako ne zna da opere svoje gatje, a ako joj se ne svidja, lepo put pod noge, pa nek zaradjuje za sebe. Na koji nacin, nek sama bira.

Nemoj da zaboravis da se radi o nezreloj osobi ,takve mogu samo na jedno mesto da odu i samo jednim poslom da se bave a to nije resenje bar ne za osobe kojima je do nje stalo.

 

[Gotika]

Sve zavisi kakvi smo ljudi..ili deca, nekome kritika pomaže da se zamisli, (pa čak i šamar od roditelja), a nekome te metode izazovu još veći revolt....prosto kod nekoga kazna ima efekta, a kod nekoga nema....ponekad su deca isuviše poslušna i roditelji kasnije spontano to zloupotrebe i bivaju oni kao roditelji razmaženi...uliju neki strah i vladaju tako dok su živi...poenta je naći pravu meru i rešiti problem....i ja bi tu malu slatko izlupala, ali vrlo je perfidna i sklona svemu, ne preza ni od čega....trebalo bi biti strpljiv i mudar....jezivo je teško...postoji mogućnost da čitavog života bude takva, možda je težak karakter u pitanju...ista će biti i prema mužu i deci sutra....jednostavno je to tako.

 

[neizreciva]

Ja konkretno nisam, ali sam čula dosta takvih slučajeva, svi smo, doduše, bez upotrebe reči "odricanje".
Koliko samo primera svi znamo gde braća/sestre ne razgovaraju godinama ili decenijama, zbog sukoba, udaljavanja, nerazumevanja...gomilu.

Dešava se, neki ljudi zaista ne mogu zajedno, pa onda je valjda bolje da su odvojeni....jeste tužno, to ti je rod najrođeniji, ali ja generalno nisam pristalica gajenja odnosa iz puke obaveze, a nisam ni mazohista.

moj ujak je oteo mojoj majci svu imovinu koju je mogao....i ona je nastavila da prica sa njim.....ne znam kako je mogla, pa to je neljudski totalno sto joj je on uradio a kao brat joj je.....

 

[latisa]

Nemoj da zaboravis da se radi o nezreloj osobi ,takve mogu samo na jedno mesto da odu i samo jednim poslom da se bave a to nije resenje bar ne za osobe kojima je do nje stalo.

Nije to vise dete.Treba da razume da ima prava, ali i obaveze. Da se razumemo, znala sam i ja kao tinejdzerka da imam ispade. Desavalo se da dodjem kuci pijana sa drustvom u 6 ujutru, moja majka sedi i ceka me, ispekla pogacu, da nam kajmaka i salame, nahrani nas sve, i onda ostalo petoro razveze kucama. Ali smo mi i tako pijani znali da (posto planiramo da dodjemo kod mene) pokrademo cvece u povratku po kojekakim dvoristima i sedimo u ulazu i brojimo da joj damo 101 ruzu. A ne da se ko zadja budala deres na kevu i jos joj pri tom uzimas pare, koje zena na ko zna koliko tezak nacin zaradjuje.

 

[latisa]

moj ujak je oteo mojoj majci svu imovinu koju je mogao....i ona je nastavila da prica sa njim.....ne znam kako je mogla, pa to je neljudski totalno sto joj je on uradio a kao brat joj je.....

I meni je tetka uzela sve sto je mogla iza oca, iako je moj otac platio njoj ta placeve (nije ostavio na papiru). Posvadjala sam se, rekla sta sam imala, i na tome se zavrsilo. Sad kulturno, distancirano, i to je to. Necu sigurno da predjem na 2 stranu ulice kad je sretnem. A veruj mi, vidim to, ona stara "oteto, prokleto" nije za dzaba

 

[Nina2]

Jednom sam u novinama videla oglas koji je glasio: "odricem se sina i svih njegovih dugova".
Sto se konkretno tvoje situacije tice (nemoj da pises, ako ne ocekujes da ce ljudi prokomentarisati), mislim da tvoja sestra srlja u propast, i da ce sa sobom povuci i tebe i majku. A ja joj ne bih vise ni dinara dala, pa nek vristi koliko hoce, nek zove policiju, svu bi joj sminku bacila, ne bih joj oprala ni 1 stvar, pa nek ide prljava, ako ne zna da opere svoje gatje, a ako joj se ne svidja, lepo put pod noge, pa nek zaradjuje za sebe. Na koji nacin, nek sama bira.

 

[Lúnasa]

Možda nisam nikad baš poželela da se odreknem nekoga..
možda je to prejaka reč..
Ali poželela sam da neko meni vrlo blizak nije nikad ni rođen, samim tim ni da nismo u vezi, takvoj u kakvoj smo bili.
Moj otac je bio sve samo ne dobar otac.
Bio je dobar čovek, ali ne i otac.
I mrzela sam ga, recimo. Jeste prejaka reč ali ne i za osobu koja je tad bila u pubertetu.
I nisam bila sposobna da komuniciram sa njim i nisam želela da ikad imamo išta zajedničko.

A onda mi je, tadašnji momak (koji je isto tako izgubio oca kad je bio mali, kao ti), rekao - ne budi razmažena, kad ga već imaš.
Isprva ga nisam shvatila i vikala sam da je bolji nikakav nego ovakav, dok nisam i sama shvatila.
Odnos dvoje ljudi ne gradi jedan čovek, već dva.
Ako on već nije bio sposoban da ga izgradi, bilo je na meni da probam pre nego što zauvek kažem da je gad.

Zato, ne budi nezreo, pomozi svojoj sestri, zarad vaše i pojedinačne budućnosti.
Nađi način.
Ona je možda razmažena i hirovita...
Ali je i tinejdžerka, još uvek, a tad baš ljudi i nisu pri sebi, uopšte.

 

[gost 43599]

Spojler

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..

Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

Mislis ima i glupih razloga..

Nikada nisam pozelala da se odreknem nekoga, bez obzira na svadje, nesporazume...a nije da ih nije bilo....sa svima u porodici sam imala i imam jos uvek lepe odnose, pune razumevanja...tata me jeste izbacivao bezbroj puta i govorio mi da ce me se odreci kad se ozbiljnije zakacimo...ja spremna da spavam vanka, da postanem prosjak ako se ne snadjem....ali nikada do toga nije doslo... jednostavno je brzoplet i ne zna kako da me ucutka kad svojom dugom jezicinom (poduga je, koristim je ako postoji razlog + uvek me je jezicina spasila losih ljudi - povuku se) zapnem i odlucim argumentima poraziti ga..

Mislim da u odnosima koji su nama bitni nema mesta iskljucivosti, ponosu, tvrdoglavosti, inatu..itd...treba pamtiti lepe stvari (bar ja tezim ka tome), ne zamerati sitnice koje nisu od znacaja i ne mogu znacajno uticati na sam odnos...
Besmisleno je godinama gajiti i nositi zamerke u sebi...frustracije i ogorcenost neminovno donose sa sobom razne bolesti, koje menjaju kvalitet zivota....

Nedavno sam se raspravljala sa osobom koja je iz svog zivota iskljucila par osoba...ona je ubedjena da su za sve drugi krivi...oni nju navodno dave, smaraju, napadaju, za sve nju krive.. a ona njih krivi za izrecene reci koje niko od njih nije uputio njoj licno (navodno je cula od drugih osoba) ili ih je ona interpretirala kako njoj odgovara da bi mogla opravdati sebe.... niko joj ne valja, samo ona je dobra....citav zivot krije se iza lazne licnosti i donosi odluke koje joj nisu u prilog.. .to je psiholoski sklop osobe koja voli da se oseca zrtvom, koja je narcisoidna, ima kopleks manje vrednosti u kombinaciji sa depresijom i jos ponecim.,..
Ko voli tako da zivi neka mu...ali to je po mom misljenju tezak i nesrecan zivot....a ne mora tako da bude..sve se moze resiti gde su ljudi razumni, spremni da saslusaju...

 

[Џорџи]

Tss ne znam sta bih reko za to javno odricanje..bas mi onako degutantno..koga zabole za tudje odnose i dal se neko kolje ili voli da bi se to javno objavljivalo..rodjeni burazer je mnogo puta ispao smrad i prema meni i kevi i drugima zbog zene i shvalerki..pica..i sta sad ja ima da ga se odricem..distancirao sam se i daleko mu lepa kuca samo nek me zaobilazi

 

[Hellen]

Pretpostavljam da smo svi culi price na ovu temu... roditelji se odrekli dece jer se drogiraju... kcerka oca jer joj je silovao decu... itd.. itd... ima i glupljih razloga..
Zanima me sta tacno predstavlja to odricanje? Mislim i na ono... formalno... preko novina, oglasne table, ili kako vec... ali i na ono emotivno odricanje... kada nekog jednostavno otkinete iz srca i prestane da vam bude vazan.


U mom konkretnom slucaju imam mladju sestru... koja je nedavno postala punoletna, i koja je takvo zlo... da je jako tesko naci dovoljno deskriptivnu a neuvredljivu rec da opise nju i njen karakter. Kapiram da je to do vaspitanja... jer smo bili mali kad je tata umro... pa sam ja nesto od onoga cemu nas je on ucio i stigao da zapamtim, dok ona nije. Mama je jedna blaga zena... koja nikad nije digla ruku ni podviknula na nas... tako da je sestra fakticki rasla bez ikakvog autoriteta, i postala klasican razmazeni, priglupi tipicar svoje generacije: slusa Cecu, Stoju, Seku... ima 4 keca a skolska godina je pri kraju... druzi se sa lokalnim fufama... ne javlja se kad izlazi.. iz grada dolazi u 6-7 ujutro, bazdi na alkohol, stalno trazi novac (kad joj mama ne da, krene da joj se dere), presvlaci se po 5 puta dnevno a ne zna ni ves masinu da ukljuci, tako da mama mora za njom vecito da rasprema... itd itd...
Nikad nismo imali posebno dobre odnose... mislim, nisu toliko ni losi... normalno razgovaramo... ali ona jednostavno ima neki svoj zivotni entitet u koji ne da niko da joj zalazi: kad god je mama probala da utice na nju da promeni i prilagodi svoje ponasanje, pretila joj je policijom... jednom je cak patrola i dosla na vrata, misleci da joj u kuci radimo ko zna shta... a u stvari joj samo nismo dozvolili da ode na more sa 8 godina starijim drugaricama...
Ne daj Boze da joj neko pomeri telefon sa mesta gde ga je ostavila, ili da joj sakrije sminku... odmah izlazi na terasu... hvata se za glavu i krece da se dere i place iz sve snage dok se komsije ne skupe... i onda im prica kako joj "ne damo da zivi" :O
Pravila je jos 1001 dramatican skec kojim je pokusavala da srusi reputaciju clanova nase porodice kod komsija, skolskih drugara, kolega...

I tako sam vremenom dosao u situaciju da sam prestao da osecam da smo porodica... i da je stanje doslo do tacke kad sam zakljucio da su mi pojedine drugarice mnogo vise drage, i mnogo vise >>sestre<< od rodjene sestre. Za njih sam spreman da ucinim mnogo toga, dok za sestru to nisam. Tako da, pretpostavljam da sam se negde duboko u sebi ja nje vec odrekao... i da ce ovo vreme koje provedem van kuce na studijama doprineti pravljenju jos vece distance koja ce prerasti u to da se jednog dana uopste necemo poznavati ni kontaktirati... sto mislim da je i najbolje.


Ne bih da komentarisete ovaj moj "slucaj" sa sestrom (to je zapravo slucaj cele nase porodice sa njom..), jer kapiram da svako ima neka slicna iskustva. Na kraju krajeva... clanove porodice ne mozemo da biramo... s toga nismo ni obavezni da ih volimo (osim naravno oca i majke prema kojima smo bioloski programirani da gajimo emocije).
Ja bih da cujem vasa iskustva..? Jeste li nekada pozeleli da se "odreknete" u tisini nekoga, odnosno jeste li to ucinili ili ste culi da je neko to ucinio?
Kako mislite da to moze uticati na buduci zivot?

Mожеш да покушаш да јој помогнеш. Најбоља помоћ је стручна помоћ, али тешко је неког навести да оде код психолога ако то не жели.

Јесте, васпитавани смо сви како је породица светиња и како су братско-естрински односи нешто свето, узвишено... ОК, донекле то и има смисла, практичног, а то је опстанак породице! Некада су људи живели у великим породичним задругама и заједништво унутар породице је морало да постоји јер без њега не би ни људи опстали.
Данас је другачије. Зашто бисмо морали да волимо и поштујемо некога само зато што су нас направили исти људи? Свако је вољен и поштован онолико колико заслужи! (Изузимам љубав родитеља према детету - то је биолошки тако уређено да родитељ, по природи ствари, и не очекује да му буде враћено на исти начин...мада и ту има изузетака, наравно!)
Одрасли људи су данас махом самостални, одвојени од примарне породице, немају више обавезу да воле и поштују друге чланове само зарад функционисања заједнице!
Значи - ако осећаш да не можеш са њом, да те нервира њено присуство, ако се не слажете добро - па широк вам је пут, обоје сте пунолетни, такорећи одрасли људи, нека свако иде својим путем!

И најважније: то што си јој брат - не значи да имаш обавезу да је васпитаваш!!!! Ниси јој родитељ!!!

 

[Salle Buddha]

Pomalo se slazem sa svima, a najvise sa Hellen. Ljubav svakako treba da podje od porodice i iz porodice... al' nije svetogrdje ni ako se ti odnosi poremete... prosto, ljudi smo... trazimo nekog sa kim smo kompatibilni u smislu licnosti, interesovanja, temperamenata, ambicija...

Sto se tice da sam ja trebao (i da trebam) sestri da se postavim kao autoritet... od toga nema nista... jer ona svaki takav pokusaj tumaci kao mesanje u njen zivot... i sujeti ga tako sto preti zvanjem policije ili galamom po terasi. Pre 4-5 meseci.. smo se posvadjali oko toga shto po ceo dan bleji na fejsbuku... ona se nadurila, izasla.. ja joj izvalio sifru i promenio je... na neko vreme... bar dok ne popravi ocene. Ona kad je to saznala potpuno poshizela... otishla u policiju u odsek za suzbijanje sajber kriminala... i prijavila me. Pozvao me inspektor na razgovor.. ja mu opisao o cemu se radi... i covek mi kaze... momak, ne znam sta da ti kazem, ona je protiv tebe podnela prijavu... i mi bi po svoj sili trebali da je procesuiramo (kad nekom "izvalis" sifru na fejsbuku ipak jeste krivicno delo.. :O), al' pocepacemo je jer vidimo da si dobar momak, student, bla bla...
Od tad mi se zivot zgadio...
I trudim se da je zaobilazim da ne bih uleteo u probleme sa murijom...

I da, za one koji nisu poverovali, stvarno je postojala sansa da dobijem epitet >cyber kriminalca<, i krivicnu prijavu, a moje poznavanje pc-a pocinje i zavrsava radom u wordu, power pointu, i mozili