Ispričaću vam priču o sebi jer mislim da će bar neko od vas iz priče izvesti neke zaključke koje će mu eventualno pomoći u daljem životu.
Veoma malo stvari se sećam u vezi svog detinjstva, verovatno zbog toga što je u njemu bilo malo lepih stvari.
Čovek ume da zaboravi sve ružno i to je činjenica, ali ja sam tu " veštinu " doveo do savršenstva jer sam je vežbao od kada znam za sebe. Čak i ovo što ćete pročitati nije sve iz mog sećanja, nego iz priča koje sam čuo kao odrastao čovek.
Bilo je svađa među mojim roditeljima koje su kulminirale razvodom.
Imao sam deset godina i ostao sam da živim sa majkom koja je imala neku malu platu. Živeli smo u iznajmljenom stanu i imali tek toliko da nismo gladni i neobučeni.
Majka je često plakala, valjda se tako oslobađala od negativnih emocija.
Znao sam da joj je teško, ali joj ništa nisam mogao pomoći.
Mislim da sam i ja plakao sa njom.
Ipak, majka se trudila dosta da ja imam makar ono osnovno. Noću je heklala ručne radove koje je prodavala, a danju išla na posao.
Ma koliko da se trudila nije mogla da mi ispuni neke dečije želje, a želeo sam da imam kasetofon.
Dugo sam ga želeo, a tada su oni bili veoma skupi u odnosu na plate.
Dobio sam ga tek kada sam imao 15 godina. Mali kasetofon sa jednim zvučnikom je postao centar mog malog sveta u koji sam bežao kada bi mi bilo teško.
Kupovao sam prazne kasete na koje bih snimao muziku sa radija i bio srećan kada uspem da snimim neku pesmu koju izuzetno volim.
I danas volim volim muziku, ali nema više te strasti kao tada.
Pobegao sam malo od teme, vraćam se.
Elem, uz manje ili više srećne dane ja i majka smo gurali napred uz manje ili više ( ne ) razumevanja.
Često su pucali i moji i njeni živci, a svemu tome su kumovale moje želje za ovim ili onim što su moji drugovi iz bogatijih kuća imali.
Da sam samo tada znao što znam sad.
Ne bi bilo mnogo neprijatnosti.
Ipak, tada nije bilo nikoga kraj mene da mi da pravi savet, da me uputi na put ka Bogu jer je majka bila i ostala slab vernik, da ne kažem ateista.
Razumem je, takvo je bilo komunističko vreme u kojem je odrastala.
U srednjoj školi sam imao jedan vremenski period na koji danas nisam ponosan, mada kada to uporedim sa današnjom omladinom deluje sitno. Ipak nisam ponosan.
Grešio sam mnogo, počeo da pijem, prizivao duhove, znao da budem drzak i bahat i tako dalje.
Majka tada nije znala šta da radi sa mnom, ali skoro odmah po završetku srednje škole pritisnut problemima otkrivam jedan novi svet, svet veru u Boga.
Polako, sasvim polako sam se menjao.
Tražeći odgovore nalazio sam mir sve više i više.
Prestao sam svet da krivim za loše stvari, prestao sam da sam sebe mučim još uvek nedobijenim odgovorima jer sam znao da ću ih naći kad tad.
Saznao sam da svako od nas ima samo svoj životni put koji u sebi ima tri elementa.
Prvi je čovekova volja i 33,3% čovek sam odlučuje kako će živeti.
Drugi je okolina i 33,3% okolina je ta koja daje zadnju reč da li će se moji planovi ostvariti ili neće.
Trećih 33,3% pripada sudbini, ili kako ja to volim lepše da kažem Božijoj promisli.
Tu čovek nema nikakvog uticaja.
Danas sam se izvuklao iz najteže materijalne situacije, ali nisam ni siguran u svoju budućnost.
Ne postoji čovek na svetu koga ja mrzim,
ne postoji čovek koji bi mi dokazao da Boga nema i
zato dragi čitaoče ovih redova znaj da ako imaš problema, oni će proći isto kao što može proći i
eventualno lagodan život ako se takav iima.
Sve je relativno, ali po meni važno je imati Veru u Boga živog koji je za mene ništa drugo nego sušta ljubav i kao takav meni je potreban.
VOLITE SVIM SRCEM SVE ŠTO POSTOJI I DRVO I KAMEN I ŽIVOTINJE I LJUDE.
Sve je to deo nas samih jer se u svakom biću ovoga sveta krije ceo univerzum koji pokreće ljubav.
----------------------------------------------------------------
Ne napisah ovaj post možda dovoljno dobro, ali je sve bilo od srca i sa nadam da će nekome biti od koristi.
Pozdravlja vas i laku noć želi
Vaš NesaDeBeli.
Veoma malo stvari se sećam u vezi svog detinjstva, verovatno zbog toga što je u njemu bilo malo lepih stvari.
Čovek ume da zaboravi sve ružno i to je činjenica, ali ja sam tu " veštinu " doveo do savršenstva jer sam je vežbao od kada znam za sebe. Čak i ovo što ćete pročitati nije sve iz mog sećanja, nego iz priča koje sam čuo kao odrastao čovek.
Bilo je svađa među mojim roditeljima koje su kulminirale razvodom.
Imao sam deset godina i ostao sam da živim sa majkom koja je imala neku malu platu. Živeli smo u iznajmljenom stanu i imali tek toliko da nismo gladni i neobučeni.
Majka je često plakala, valjda se tako oslobađala od negativnih emocija.
Znao sam da joj je teško, ali joj ništa nisam mogao pomoći.
Mislim da sam i ja plakao sa njom.
Ipak, majka se trudila dosta da ja imam makar ono osnovno. Noću je heklala ručne radove koje je prodavala, a danju išla na posao.
Ma koliko da se trudila nije mogla da mi ispuni neke dečije želje, a želeo sam da imam kasetofon.
Dugo sam ga želeo, a tada su oni bili veoma skupi u odnosu na plate.
Dobio sam ga tek kada sam imao 15 godina. Mali kasetofon sa jednim zvučnikom je postao centar mog malog sveta u koji sam bežao kada bi mi bilo teško.
Kupovao sam prazne kasete na koje bih snimao muziku sa radija i bio srećan kada uspem da snimim neku pesmu koju izuzetno volim.
I danas volim volim muziku, ali nema više te strasti kao tada.
Pobegao sam malo od teme, vraćam se.
Elem, uz manje ili više srećne dane ja i majka smo gurali napred uz manje ili više ( ne ) razumevanja.
Često su pucali i moji i njeni živci, a svemu tome su kumovale moje želje za ovim ili onim što su moji drugovi iz bogatijih kuća imali.
Da sam samo tada znao što znam sad.
Ne bi bilo mnogo neprijatnosti.
Ipak, tada nije bilo nikoga kraj mene da mi da pravi savet, da me uputi na put ka Bogu jer je majka bila i ostala slab vernik, da ne kažem ateista.
Razumem je, takvo je bilo komunističko vreme u kojem je odrastala.
U srednjoj školi sam imao jedan vremenski period na koji danas nisam ponosan, mada kada to uporedim sa današnjom omladinom deluje sitno. Ipak nisam ponosan.
Grešio sam mnogo, počeo da pijem, prizivao duhove, znao da budem drzak i bahat i tako dalje.
Majka tada nije znala šta da radi sa mnom, ali skoro odmah po završetku srednje škole pritisnut problemima otkrivam jedan novi svet, svet veru u Boga.
Polako, sasvim polako sam se menjao.
Tražeći odgovore nalazio sam mir sve više i više.
Prestao sam svet da krivim za loše stvari, prestao sam da sam sebe mučim još uvek nedobijenim odgovorima jer sam znao da ću ih naći kad tad.
Saznao sam da svako od nas ima samo svoj životni put koji u sebi ima tri elementa.
Prvi je čovekova volja i 33,3% čovek sam odlučuje kako će živeti.
Drugi je okolina i 33,3% okolina je ta koja daje zadnju reč da li će se moji planovi ostvariti ili neće.
Trećih 33,3% pripada sudbini, ili kako ja to volim lepše da kažem Božijoj promisli.
Tu čovek nema nikakvog uticaja.
Danas sam se izvuklao iz najteže materijalne situacije, ali nisam ni siguran u svoju budućnost.
Ne postoji čovek na svetu koga ja mrzim,
ne postoji čovek koji bi mi dokazao da Boga nema i
zato dragi čitaoče ovih redova znaj da ako imaš problema, oni će proći isto kao što može proći i
eventualno lagodan život ako se takav iima.
Sve je relativno, ali po meni važno je imati Veru u Boga živog koji je za mene ništa drugo nego sušta ljubav i kao takav meni je potreban.
VOLITE SVIM SRCEM SVE ŠTO POSTOJI I DRVO I KAMEN I ŽIVOTINJE I LJUDE.
Sve je to deo nas samih jer se u svakom biću ovoga sveta krije ceo univerzum koji pokreće ljubav.
----------------------------------------------------------------
Ne napisah ovaj post možda dovoljno dobro, ali je sve bilo od srca i sa nadam da će nekome biti od koristi.
Pozdravlja vas i laku noć želi
Vaš NesaDeBeli.
