Dosta mi je rada, jurnjave i briga. U planinu krenuću molitvu na vrhu Gospodu uputiću.
* * * * *
Nepoznati predeli, zanimljivi ljudi, tajanstveni običaji, tamo „Bogu iza nogu'' , ''nedođioji'', ''zabiti“ ova priča počiva. Kraj koji se sa „sa asfalta“ ne vidi, koji se mora prepešačiti, zahtevni krajolici koji se uz znoj i trud mogu doživeti.
Ranac na leđima, pesma u srcu, zov u duši, pogled u nebo i vrh planine. . . i tada počinje spoznaja moja....
U pohod na gorske vrhove smo krenuli.Planinskom bespuću razdaljine se mere korakom, udisajem, vetrom, oblakom i rosom. Tamo važe aršini drugi. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislim da sam prešla najgoru deonicu, stižem do nove, još teže i neprohodnije. Uvek novu nevolju za koju se priroda potrudi.Srušeno drvo, gromom opaljeno. Gledam crnilo drveta ranu , merim snagu nebesku, silu što koren iz zemlje je otrgao.
Slika noći, hladna kiša, munja na nebu, krajolik otkriva.
Prasak i koplje vatre,
drvo pogađa. Udar, strah ovlada, jeka , zemlja se tese...i lagano drvo pada...plamičke vatre voda gasi . U blatu i kamenu, stoletno korenje na nebu, munjom osvetljenom, ocrtava mrežu i tajnu zemljom sakrivenu.
Lišće nemoćno zemljicu ljubi, pozdravlja nebo, sunce, vetar, cvet i pticu ...
Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku i voda se preko noći zajezerila, pretvorila se u jedno prelepo jezero. Umorni od hodanja , sve praznijeg a sve težeg ranca pogledom obuhvtam lepotu suncem obasjanu. Zraci se jezerom igraju, srebrnasti pokrov pletu, slike stalno menjaju. Dah zastaje, odgonetku lepote traži, želju da sve upamti.....
* * * * *
Nepoznati predeli, zanimljivi ljudi, tajanstveni običaji, tamo „Bogu iza nogu'' , ''nedođioji'', ''zabiti“ ova priča počiva. Kraj koji se sa „sa asfalta“ ne vidi, koji se mora prepešačiti, zahtevni krajolici koji se uz znoj i trud mogu doživeti.
Ranac na leđima, pesma u srcu, zov u duši, pogled u nebo i vrh planine. . . i tada počinje spoznaja moja....
U pohod na gorske vrhove smo krenuli.Planinskom bespuću razdaljine se mere korakom, udisajem, vetrom, oblakom i rosom. Tamo važe aršini drugi. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislim da sam prešla najgoru deonicu, stižem do nove, još teže i neprohodnije. Uvek novu nevolju za koju se priroda potrudi.Srušeno drvo, gromom opaljeno. Gledam crnilo drveta ranu , merim snagu nebesku, silu što koren iz zemlje je otrgao.
Slika noći, hladna kiša, munja na nebu, krajolik otkriva.
Prasak i koplje vatre,
drvo pogađa. Udar, strah ovlada, jeka , zemlja se tese...i lagano drvo pada...plamičke vatre voda gasi . U blatu i kamenu, stoletno korenje na nebu, munjom osvetljenom, ocrtava mrežu i tajnu zemljom sakrivenu.
Lišće nemoćno zemljicu ljubi, pozdravlja nebo, sunce, vetar, cvet i pticu ...
Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku i voda se preko noći zajezerila, pretvorila se u jedno prelepo jezero. Umorni od hodanja , sve praznijeg a sve težeg ranca pogledom obuhvtam lepotu suncem obasjanu. Zraci se jezerom igraju, srebrnasti pokrov pletu, slike stalno menjaju. Dah zastaje, odgonetku lepote traži, želju da sve upamti.....
