Bilo je kisno predvecerje, evo o tome sada pisem ove redke. Jer ne mogu a da se ne setim, jer ne mogu a da ne pozelim da te opet negde nasmejanog sretnem.
Pevala sam o kletvi zemlje i raja..sada zalim jer nema onih starih pesama jedino ce me mozda ove reci vratiti u vreme koje me sada evo proganja. Neka stoje ove reci o zivotu koji te je odveo daleko u beskrajne setnje i stalna lutanja nebeskim stazama, neka kazuju o mom dugom cekanju, naziranju, ocekivanju... hoce li se sunce ponovo pojaviti.I sad dok ove redove pisem, jos uvek ne vidim smisao... zasto postojim? Da sa bolom u srcu se davim, da saznam da nikad necu preboleti? Da se nikada neces vratiti? Vec su me misli umorile i iscekivanje ostvarenja samo jedne zelje da te negde nasmejanog sretnem.
Danas mi je pogled prikovan za groblje i opet su rosile majske kise, nekad se nisam osecaja plasila a danas, danas sam pred plocom zajecala, zadrhtala... za sobom i vama mrtvima.
I sada je evo prolece, vrisnula bih od bola, jada, ocajanja od nemoci i prokletog prolaznog vremena.Ali u meni tinja ona poslednja nada da ces odatle da ustanes bas u ovom prokletom maju.
Pitam kuda da idem... da se ponovo vratim groblju ne smem jer ako te tamo ne nadjem sa osmehom na licu...mozda odem da se borim sa zivotom.
Proklela sam te i mrzela tog dana a znam da nisi kriv. Proklela sam i Boga jer si postao njegov a ja ostala nicija i sama.I ponovo se javi mrznja, psovala bih na nebo, ptice koje su ti blizu.Udahnula bih ti zivot umesto sto klecim pred ovom plocom a znam da nemam tu moc, zato i dalje kunem i molim, gazim poslednjom snagom i nadam se da cu te opet negde nasmejanog sresti.
Pevala sam o kletvi zemlje i raja..sada zalim jer nema onih starih pesama jedino ce me mozda ove reci vratiti u vreme koje me sada evo proganja. Neka stoje ove reci o zivotu koji te je odveo daleko u beskrajne setnje i stalna lutanja nebeskim stazama, neka kazuju o mom dugom cekanju, naziranju, ocekivanju... hoce li se sunce ponovo pojaviti.I sad dok ove redove pisem, jos uvek ne vidim smisao... zasto postojim? Da sa bolom u srcu se davim, da saznam da nikad necu preboleti? Da se nikada neces vratiti? Vec su me misli umorile i iscekivanje ostvarenja samo jedne zelje da te negde nasmejanog sretnem.
Danas mi je pogled prikovan za groblje i opet su rosile majske kise, nekad se nisam osecaja plasila a danas, danas sam pred plocom zajecala, zadrhtala... za sobom i vama mrtvima.
I sada je evo prolece, vrisnula bih od bola, jada, ocajanja od nemoci i prokletog prolaznog vremena.Ali u meni tinja ona poslednja nada da ces odatle da ustanes bas u ovom prokletom maju.
Pitam kuda da idem... da se ponovo vratim groblju ne smem jer ako te tamo ne nadjem sa osmehom na licu...mozda odem da se borim sa zivotom.
Proklela sam te i mrzela tog dana a znam da nisi kriv. Proklela sam i Boga jer si postao njegov a ja ostala nicija i sama.I ponovo se javi mrznja, psovala bih na nebo, ptice koje su ti blizu.Udahnula bih ti zivot umesto sto klecim pred ovom plocom a znam da nemam tu moc, zato i dalje kunem i molim, gazim poslednjom snagom i nadam se da cu te opet negde nasmejanog sresti.
