Vreme pandemije kida i zaustavlja ljudski život, koji se uprkos svemu, u simboličkom teatarskom svetu - nastavlja.
Ako je u izvesnoj meri i obmana, među tolikim obmanama oko nas, koje nas u crno zavijaju, život u vreme pandemije
svodi se na dve boje...Zato, život u više boja ljudi traže u pozorištu...
Kada bolest zaseni i zaposedne stvarnost, pozorištu preti opasnost da bude zatvoreno, da se pretvori u kuću utvara,
da se podredi sadržini koja nije teatarska, da se izgubiu sebi... Umetnost se ne zasniva na sličnosti, već na razlikama
od života, pa tako daske pozorišne nisu daske na kojima se život poništava. Ova razlika stvarnosti i teatra čuva se i brani
po cenu da teatar bude prokazan kao fabrika iluzija.
Ovim pisanjem ne zagovaram pozorište o pozorištu, niti pisanje o pisanju. Zagovaram pozorište koje se traži u naporu
da se ovlada stvarnošću. Najmanje što može je da mu ostane da bude skromno mesto oslobađanja, ako već ne može i
ne pretenduje da bude mesto izbavljenja. Pa tako. svako veče, pozorište ostaje jedina luka, dragoceni dokaz retkosti i
valjanosti života.
Najzad, bez razmetljivosti, želim ovo da kažem: ako se u pandemiji toliko umire, pozorište je mesto gde ćemo sravniti
sudbine i saznati šta je to smrt.. I stvarnost... Ona najstvarnija i najstroža. I pored surove bukvalnosti, smrt je ono što
se ne zna... u pozorištu se oslobađamo ove teskobe i straha da u ovom neznanju ne nestanemo. U pozorištu čovek
nastavlja život kao umetnost, onu koju svaki poraz može da pretvori u pobedu, tražeći u toj simboličkoj stvarnosti
svoj lik.
Smrt nas svuda traži.
Ljudi veruju da se pred Hramom zaustavlja.
Hram je mesto neophodno u vremenima naklonjenim Jahačima...
Ne znam kako je to kada se zabrave pozorišta. Ona su na marginama naših strašnih sudbina i sitnih pobeda ove pošasti,
ono je spona sa poslednjim ostacima ljudskosti i razuma u poludelom vremenu koje bitišemo. Svet se trese pred Kovidom,
ljudi beže, boluju, umiru, nestaju. Niko ne primećuje nebo, niko ne čuje vetar, šum jesenjih voda koje stižu - čuje se samo
topot Jahača...
I onda neko na sceni, on ili ona, pred neutešnom publikom izgovara: "Arijadna ima nevidljivo klupko..."
I slepa nada, trapavo i neminovno izvlači se iz Pandorinog kovčega, izlazi iz naših bila, odjekuje lavirintom naših duša.
Pozorište spaja nevidljiv Arijadnin konac, a Minotaur, bahat i opijen dahom smrti, ne shvata ko ga to pobeđuje, ko se to
suprotstavio njegovoj silini, njegovom trijumfu.
I pitam: Ko može zaustaviti vreme? Prošlo, sadašnje, buduće... Ko ih može omeđati, sabiti, zaustaviti?
To sigurno nije Minotaur, ta predpostavka je nemoguća...
Ali - i najmanja pozornica biva u nekim časima veća od Svemira i nosi nas preko vatre i vode, sunca i oblaka, od istoka
na zapad, od severa na jug, od Delfa do Hirošime, govoreći nam da nismo mrtvi i da će nas Jahač mimoići...
Pozorišta ne smeju biti zatvorena. Jer, nemoguće je zarobiti dušu nevidljivu, nemoguće je zaustaviti reku što kroz
večnost nosi Ofeliju, nemoguće je sprečiti Antigonu...Nemoguće je potrgati nevidljiv Arijadnin konac.
Moramo da zapamtimo: "Pozorište ne pripada nikome, nikome od nas, nikome od vas, naprotiv, svi mi zajedno
pripadamo pozorištu koje je starije i važnije od bilo koga među nama i od svih nas zajedno. Vremena su nejasna
i mesto na kojem smo podrhtava... Učinimo sve da pozorište odigra svoju ulogu za sve nas. Spasonosnu za sve
nas. Juče je bilo prerano, sutra će možda biti prekasno, zato odmah, danas i ovde!"
Ako je u izvesnoj meri i obmana, među tolikim obmanama oko nas, koje nas u crno zavijaju, život u vreme pandemije
svodi se na dve boje...Zato, život u više boja ljudi traže u pozorištu...
Kada bolest zaseni i zaposedne stvarnost, pozorištu preti opasnost da bude zatvoreno, da se pretvori u kuću utvara,
da se podredi sadržini koja nije teatarska, da se izgubiu sebi... Umetnost se ne zasniva na sličnosti, već na razlikama
od života, pa tako daske pozorišne nisu daske na kojima se život poništava. Ova razlika stvarnosti i teatra čuva se i brani
po cenu da teatar bude prokazan kao fabrika iluzija.
Ovim pisanjem ne zagovaram pozorište o pozorištu, niti pisanje o pisanju. Zagovaram pozorište koje se traži u naporu
da se ovlada stvarnošću. Najmanje što može je da mu ostane da bude skromno mesto oslobađanja, ako već ne može i
ne pretenduje da bude mesto izbavljenja. Pa tako. svako veče, pozorište ostaje jedina luka, dragoceni dokaz retkosti i
valjanosti života.
Najzad, bez razmetljivosti, želim ovo da kažem: ako se u pandemiji toliko umire, pozorište je mesto gde ćemo sravniti
sudbine i saznati šta je to smrt.. I stvarnost... Ona najstvarnija i najstroža. I pored surove bukvalnosti, smrt je ono što
se ne zna... u pozorištu se oslobađamo ove teskobe i straha da u ovom neznanju ne nestanemo. U pozorištu čovek
nastavlja život kao umetnost, onu koju svaki poraz može da pretvori u pobedu, tražeći u toj simboličkoj stvarnosti
svoj lik.
Smrt nas svuda traži.
Ljudi veruju da se pred Hramom zaustavlja.
Hram je mesto neophodno u vremenima naklonjenim Jahačima...
Ne znam kako je to kada se zabrave pozorišta. Ona su na marginama naših strašnih sudbina i sitnih pobeda ove pošasti,
ono je spona sa poslednjim ostacima ljudskosti i razuma u poludelom vremenu koje bitišemo. Svet se trese pred Kovidom,
ljudi beže, boluju, umiru, nestaju. Niko ne primećuje nebo, niko ne čuje vetar, šum jesenjih voda koje stižu - čuje se samo
topot Jahača...
I onda neko na sceni, on ili ona, pred neutešnom publikom izgovara: "Arijadna ima nevidljivo klupko..."
I slepa nada, trapavo i neminovno izvlači se iz Pandorinog kovčega, izlazi iz naših bila, odjekuje lavirintom naših duša.
Pozorište spaja nevidljiv Arijadnin konac, a Minotaur, bahat i opijen dahom smrti, ne shvata ko ga to pobeđuje, ko se to
suprotstavio njegovoj silini, njegovom trijumfu.
I pitam: Ko može zaustaviti vreme? Prošlo, sadašnje, buduće... Ko ih može omeđati, sabiti, zaustaviti?
To sigurno nije Minotaur, ta predpostavka je nemoguća...
Ali - i najmanja pozornica biva u nekim časima veća od Svemira i nosi nas preko vatre i vode, sunca i oblaka, od istoka
na zapad, od severa na jug, od Delfa do Hirošime, govoreći nam da nismo mrtvi i da će nas Jahač mimoići...
Pozorišta ne smeju biti zatvorena. Jer, nemoguće je zarobiti dušu nevidljivu, nemoguće je zaustaviti reku što kroz
večnost nosi Ofeliju, nemoguće je sprečiti Antigonu...Nemoguće je potrgati nevidljiv Arijadnin konac.
Moramo da zapamtimo: "Pozorište ne pripada nikome, nikome od nas, nikome od vas, naprotiv, svi mi zajedno
pripadamo pozorištu koje je starije i važnije od bilo koga među nama i od svih nas zajedno. Vremena su nejasna
i mesto na kojem smo podrhtava... Učinimo sve da pozorište odigra svoju ulogu za sve nas. Spasonosnu za sve
nas. Juče je bilo prerano, sutra će možda biti prekasno, zato odmah, danas i ovde!"
