ODLAZE VOLJENI

Toliko je mnogo toga potrebno da se "skontaju" takve stvari, da dodje najbolje nista ni ne kontati.
Najgora je situacija kad covek sam sebe vara, a opet, ne vara se bez razloga, prosto nije u stanju da se suoci sa takvim stvarima.
Smrt voljenih osoba je ...
Setila sam se jedne situacije koju mi je ispricala koleginica:
Ona vozi, ima dobar auto, trudi se da bude ok, i cesto primi stopere.
Kaze, tom prilikom je primila momka, veoma mladog, kaze da ide do zeleznicke, ona ce ga odvesti. Dok sede u kolima on jede neku napolitanku i baci omot kroz prozor. Ona se sasvim razbesnela, "sta ti mislis, mora da ti je sve na posluzavniku kod kuce, mora da oko tebe trce, sram te bilo..."
Isprazni se ona. Pita ga kojim je poslom bio tu. On objasnjava i izmedju ostalog joj kaze da su mu pre par godina u saobracajnoj nesreci nastradali otac i brat a majka tesko povredjena, paralizovana, on brine o njoj.
 
Tako je.Ja sam za 5 mjeseci izgubila obe bake...Hvala bogu, neka ide redom.Ali, jednu od njih sam,ne više voljela, nego...mnogo mi je značila.Mislim da još uvijek svjesno sebi ne dozvoljavam da se isplačem za njom, mada sam plakala, danima, kad je umrla.
Jer, zaista je bila moja druga majka.Nevjerovatan odnos smo imale.
Ali, kad god se sjetim, brzo odgurnem to, uzmem malo iz tog sjećanja i vratim sve nazad...nekako se nikako ne mirim s tim da je više nema, odbijam da to prihvatim.

Ova druga, starija dosta od prve, naravno da sam i nu voljela, i nekako sam mislila da me neće puno pogoditi njena smrt, jer su tu već fine godine, ona se baš ugasila.
Tuga koja je došla je i mene iznenadila...Odjednom sam shvatila da nema više naših starih...da je dio života završen, slike iz djetinjstva su navirale...i suze.
Drage naše mile bake.Pune ljubavi. Naučile su me da je ljubav davanje.Kako da budu zaboravljene...pa to je nemoguće.
Voljeni zaista nikad ne umiru...
 
Tako je, Petrana. ali nekad ja mislim da bih više voljela da se ljudi ne vezuju za mene previše, naročito porodica, ako se ne daj Bože nešto desi, da im ne bude previše teško...Razumiješ?Moj je otac (kad je bio jako bolestan, sad je dobro, uglavnom) govorio mojoj majci da nije dobro što su djecu (nas) previše vezali za sebe...ali ja sam mu rekla : to je jedino vrijedno u životu, veze sa ljudima.Boli poslije ali zato dok traje, znaš da je maksimalno vrijedno bilo...da je vrijedilo živjeti baš za te divne trenutke ljubavi posvećene drugim ljudima...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top