(priče o kerećim ljubavima)
ODLAZAK U POLJE
Kada smo se doselili u kuću u naselju nije bilo kontejnera. Djubre smo skupljali u velike crne kese za to namenjene I prikolicom izvozili po potrebi daleko u polje gde je postojalo nešto kao deponija. Jednom smo vozili mi, a drugi put komšija I to za obe kuće, tj.tri kuće jer u susednom dvorištu žive dva rodjena brata oženjena dvema rodjenim sestrama…..svako u svojoj kući ali u zajedničkom dvorištu. Divni ljudi I divne komšije. E, kada je naš red, Maca potovari kese, stavimo dve ludajke u kola I krenemo. Kako ga vide da nosi kese tako su kao zapete puške. I tada ne prate mene nego Macu jer znaju da on vozi…...čak I kerovi znaju da ne vozim……al’ kad ovako matora položim ima da im pokažem vozačku dozvolu hahahahaha Nestrpljivo obleću oko kola, laju na njega da požuri, da stavi čaršaf preko zadnjeg sedišta kako bi uletele u kola. Onda nastaje cvilba ….Maza sedne na prednje sedište Kažem joj da predje na zadnje I ona neće……”Onda ne ideš “ govorim….pogleda me onim pametnim okama, odsedi još par sekundi naslonjena na naslon sedišta I predje pozadi ali tek kad vidi da ne odustajem. Kada stignemo do deponije pustimo pse……dva oranž-bela metka izleću iz kola. Maca počne da izbacije djubre a ja gledam moje keruše kako nestaju u polju.Prvi put kada smo došli pošle su za Macom da njuškaju po deponiji…..jedno strogo “ne” I nikada više to nisu uradile. Jurnu kao bez duše u za tili čas postanu dve bele tačkice. Volela sam da posmatram taj prizor koji je u meni izazivao osećaj sreće jer su one sretne I zdrave. Brzina kod njih je mene uvek fascinirala. Način na koji su kretale ili se zaustavljale je uvek silovit, pun snage I volje. Kod bretonaca nema polako. Oni su uvek u spidu, uvek spremni kao zapete puške. Ako trče to je kao vetar, ako skaču to je visoko, ako se igraju to je punog srca, ako se maze to je totalno opuštanje, ako brane nešto onda je to tako srčano I iskeženo da te strah uhvati. Uvek daju svoj maksimum, nikada ništa ne rade sa rezervom, nikada nisu umorne ili smorene.
A u polju su bile u svom fazonu. Nestaju u njivama, ne vidim ih, ne čujem ih. Samo pažljivo ako posmatraš možeš u mirnom danu bez vetra videti kako se klasje pšenice pomera. Odjednom vidiš psa koji ne trči po njivi već skače. Bretonci skaču kada se nešto zaklapa nad njima. Nešto kao kenguri. Izgleda jako smešno kada iznad zlatnog klasja za trenutak vidiš glavu psa I narandžaste uši koje kloparaju. U onom miru I tišini moja dva kengura deluju potpuno nestvarno I divno. Sednem na uvratu, podalje od te deponije, zapalim cigaru, posmatram I uživam. Kada Maca istovari sve pridruži mi se. I tako nas dvoje sedimo u tišini. Retko smo razgovarali u tim prilikama, ne zato što nemamo o čemu, već prosto zato što to nije primereno tom trenutku. On je dete sa sela, ja selo I zemlju obožavam (blagoslovena da je moja gospa Mara koja me je naučila da cenim prave vrednosti) I kada na kratko pobegnemo sa psima u taj iskonski mir I spokoj, jednostavno ne želimo to da narušimo. Zato ćutimo I pušimo na uvrati čekajući da se devojke vrate. Za Macu ne znam, ali ja tada ni o čemu ne mislim. Glava mi je prazna, bez misli, kao da lebdim, kao da nisam tu. Samo osećam mir I blaženstvo potpuno isključena iz vremena I prostora sve dok naša dva kučeta ne dodju u sprintu do nas I ne strovale se brekćući kraj naših nogu. Nekada šetamo ćutke dok nas obavija miris polja I zemlje. Ovde nema bašta…drugačija su ova polja od onih mojih moravskih…nekako mirnija, jednobojnija, ravnija…..samo žito I kukuruzi lelujaju na blagom vetru koji uvek duva u polju, tišina polja obavijena mirisom zemlje smiruje nerve, opušta, prazni glavu I vraća snagu. Volim polja. Volim I naše šetnje kroz plodnu ravnicu I osećaj da mi je glava bistra I da mi se snaga vraća. Zatim se vraćamo kući. Devojke su umorne a moje baterije pune . Više ne idemo u polje jer je Maza stara I pošto ne ume ništa polako da radi ona juri, preforsira se a onda je bole noge I pije lekiće. Ovako je bezbednije za nju.
Šaša je jako hrabra kada je u kolima. Dok se vozimo, njih dve sede pozadi. Prozore im otvorimo da mogu da gurnu glavu I one tako stoje sa glavama napolju. Vetar im vijori narandžaste uši, one čkilje ali ne odustaju. Izgledaju kao dve čkiljave vile Ravojojle . Dok je u kolima Šaša laje na ostale pse koji su na ulici. Tada je jako hrabra a inače je plašljiva. Budalica gurne glavu kroz prozor I laje dok je svi sa ulice gledaju sa čudjenjem. Bože, šta li se dešava u njenoj glavi tada?
