Otišao je Momo Kapor.
Otišao je kao njegova Sanja, koja se zbog zlobe ljudske smanjivala sve dok potpuno nije nestala. Otišao je gospodar priča.
Otišao je jedan od retkih koji su bili spremni da učine sve kako bi se domogli one priče koja se traži godinama i koja će biti prava.
Putovali smo danima, nedeljama, prvom linijom odbrane srpskih zemalja.
Tražili smo Rasemu.
Rasema je bila kafanska pevačica u Bihaću, sa češkim Kforom otišla je u Hrvatsku.
Iz Hrvatske je s Poljacima stigla u Veliku Kladušu.
Iz Kladuše sa francuskim kforovcima stigla je do ratne kafane Dionis.
Prešli smo šeststo kilometara dok je nismo pronašli.
Ceo dan je Momo crtao Rasemu i pisao priču o njoj.
Priču je završio rečima: “Što nije živ Andrić, pa da je opiše.”
Takav je bio on, skroman, i uvek prestrog prema sebi a pažljiv prema drugima.
Da nikog ne povredi.
Kada sam čuo da je umro, nisam mogao da poverujem.
Mislio sam da takvi kao što je on ne umiru.
S jednakom pažnjom slušao je državnike, generale, princeze, seljake i ratnike.
Pronalazio je lepotu tamo gde je niko nije ni slutio.
Nalazio je plemićke crte na licima ispucalim od vetra i nije se plašio onog metka lutalice koji bi ga mogao pronaći dok smo prolazili kroz rovove.
Pozdravljao sam ga Jašinom pitalicom:“Da li je napor biti Kapor?”
Bio je književni festival “Andrićeve staze u Višegradu”.
Došao je Radovan Karadžić i njegov šef protokola.
Šef protokola se sve vreme hvatao za glavu, jer pisci protokole poštovali nisu.
Prvi je protokol kršio Radovan, a za njim i mi ostali.
U deset naveče trebalo je da bude otvaranje izložbe slika u Andrićevoj kući.
Momo je zabrinutog lica prišao šefu protokola, koji je nekada bio šef sale u hotelu “Holidej In”, i rekao mu:
“A jesi li kupio kafu i šećer za Andrićevu majku?”
“Gde da nađem sad kafu i šećer”, odgovorio mu je izbezumljeni šef protokola.
Naveče u hotelskoj sobi sedeli smo Momo, Bojana i ja.
On je pričao, vodio nas na putovanja od Njujorka do Knina, od Pariza do Hercegovine.
Pričao je tako da nikom nije palo na pamet da ga prekine.
Duboko u noć obratio se Bojani: “Čini mi se da me moja Ljilja više ne voli.”
“Odakle ti to, otkud znaš“, zbunjeno je pitala Bojana.
“Prestala je da se smeje mojim pričama, a sluša ih tek 96. put.”
Obilazio sam s njim drevne srpske svetinje.
Od manastira Krke i Krupe pa sve do manastira Dobruna.
“Vidiš li ovu fresku”, govorio mi je pokazujući na kraljicu Jelenu, ženu Dušanovu:
“To se može naslikati samo posle velikog posta i duboke molitve.”
Svako putovanje s njim bilo je prava škola istorije umetnosti, književnosti, pesništva, slikarstva.
Pričao je lagano, bez napora, kao kad Sava teče.
Moja ćerka imala je šest meseci kad je u njegovom čamcu prvi put prešla Savu do Ade.
Voleo je Savu više od svih reka. Voleo je Savu i sve svoje prijatelje i čitaoce učio da je vole.
Ada bez njega nikad više neće biti ista.
On je stvorio mit o Adi i opevao je. Kao što je opevao Beograđanke, najlepše žene na svetu.
Kako je objašnjavao:
“U Beogradu su se našli Ličanin i Vojvođanka, Šumadinac i Hercegovka.
Iz tih veza nastale su najlepše žene i muškarci.
Mladost koja hoda Beogradom.”
I nije mu bio napor da bude Kapor.
"BLIC ONLINE"
Otišao je kao njegova Sanja, koja se zbog zlobe ljudske smanjivala sve dok potpuno nije nestala. Otišao je gospodar priča.
Otišao je jedan od retkih koji su bili spremni da učine sve kako bi se domogli one priče koja se traži godinama i koja će biti prava.
Putovali smo danima, nedeljama, prvom linijom odbrane srpskih zemalja.
Tražili smo Rasemu.
Rasema je bila kafanska pevačica u Bihaću, sa češkim Kforom otišla je u Hrvatsku.
Iz Hrvatske je s Poljacima stigla u Veliku Kladušu.
Iz Kladuše sa francuskim kforovcima stigla je do ratne kafane Dionis.
Prešli smo šeststo kilometara dok je nismo pronašli.
Ceo dan je Momo crtao Rasemu i pisao priču o njoj.
Priču je završio rečima: “Što nije živ Andrić, pa da je opiše.”
Takav je bio on, skroman, i uvek prestrog prema sebi a pažljiv prema drugima.
Da nikog ne povredi.
Kada sam čuo da je umro, nisam mogao da poverujem.
Mislio sam da takvi kao što je on ne umiru.
S jednakom pažnjom slušao je državnike, generale, princeze, seljake i ratnike.
Pronalazio je lepotu tamo gde je niko nije ni slutio.
Nalazio je plemićke crte na licima ispucalim od vetra i nije se plašio onog metka lutalice koji bi ga mogao pronaći dok smo prolazili kroz rovove.
Pozdravljao sam ga Jašinom pitalicom:“Da li je napor biti Kapor?”
Bio je književni festival “Andrićeve staze u Višegradu”.
Došao je Radovan Karadžić i njegov šef protokola.
Šef protokola se sve vreme hvatao za glavu, jer pisci protokole poštovali nisu.
Prvi je protokol kršio Radovan, a za njim i mi ostali.
U deset naveče trebalo je da bude otvaranje izložbe slika u Andrićevoj kući.
Momo je zabrinutog lica prišao šefu protokola, koji je nekada bio šef sale u hotelu “Holidej In”, i rekao mu:
“A jesi li kupio kafu i šećer za Andrićevu majku?”
“Gde da nađem sad kafu i šećer”, odgovorio mu je izbezumljeni šef protokola.
Naveče u hotelskoj sobi sedeli smo Momo, Bojana i ja.
On je pričao, vodio nas na putovanja od Njujorka do Knina, od Pariza do Hercegovine.
Pričao je tako da nikom nije palo na pamet da ga prekine.
Duboko u noć obratio se Bojani: “Čini mi se da me moja Ljilja više ne voli.”
“Odakle ti to, otkud znaš“, zbunjeno je pitala Bojana.
“Prestala je da se smeje mojim pričama, a sluša ih tek 96. put.”
Obilazio sam s njim drevne srpske svetinje.
Od manastira Krke i Krupe pa sve do manastira Dobruna.
“Vidiš li ovu fresku”, govorio mi je pokazujući na kraljicu Jelenu, ženu Dušanovu:
“To se može naslikati samo posle velikog posta i duboke molitve.”
Svako putovanje s njim bilo je prava škola istorije umetnosti, književnosti, pesništva, slikarstva.
Pričao je lagano, bez napora, kao kad Sava teče.
Moja ćerka imala je šest meseci kad je u njegovom čamcu prvi put prešla Savu do Ade.
Voleo je Savu više od svih reka. Voleo je Savu i sve svoje prijatelje i čitaoce učio da je vole.
Ada bez njega nikad više neće biti ista.
On je stvorio mit o Adi i opevao je. Kao što je opevao Beograđanke, najlepše žene na svetu.
Kako je objašnjavao:
“U Beogradu su se našli Ličanin i Vojvođanka, Šumadinac i Hercegovka.
Iz tih veza nastale su najlepše žene i muškarci.
Mladost koja hoda Beogradom.”
I nije mu bio napor da bude Kapor.
"BLIC ONLINE"
