Наши сународници на Косову и Метохији налазе се у грозоморној ситуацији. Изложени сталним притисцима, малтретирању, шиканирању, терору, убиствима, пљачки имовине, загорчава им живот и колективитет задојен у србомржњи и инстуције те нарко творевине на отетом дијелу Србије. Уз све то су кроз медијску машинерију и у самој Србији оклеветани, криминализовани. У таквим околностима заслужују свако поштовање у својој борби да опстану на свом и том нашем Косову. Но и људи су ломљива роба, и они најчвршћи пуцају, када виде залудност свега, безнадежност даљње борбе, све већу стигматизацију, остају само два узбора, лош и грђи.
У овом моменту ? је шта се може учинити. Вјерујем да је постојала шанса. До погубног Бриселског споразума 2013-е. И сама ЗСО како је замишљена јесте само продавање магле да су Срби нешто добили. Јер је замишљено да добије надлежности које и иначе имају локалне заједнице, могуће појачано неким из сфере културе, образовања, али то није довољно да се живот Срба на Косову учини мање безнадежним.
Друга би ствар када би та ЗСА имала макар неке надклежностим које има Српска у БиХ, да има законодавну, извршну, судску и уставну власт на свом простору, посебно када би полиција и судство били у надлежности ЗСО, да их она финансира и одређује кадровску политику. Иако би и тада те инстиције биле на удару као што су у Српској, али Срби на Косову би имали барем неку сигурноист. Овако немају ништа.
Чак су Арбанаси учинили услугу јер ни на ту ЗСО, са тек неким овлаштењима локалних заједница, не пристају, и на тај начин показали коико су незајажљиви и које су им крајње намјере. Да могу шта паметно поручити сународницима на Косову, поручио бих, али не могу. Шта год чинили, на какве год потезе се одлучили, осим наравно ако не стану уз бок непријатеља свог народа, обавеза сваког Србина јесте подржати их.