Ceo dan mi je bio naporan ...a vece jos teze...Samo neka tuga oko mene...i plac. Jedna mladost sa brojem 21 je bila ugasena, komsiju udarila struja... Plakala sam zbog mladosti, zbog zivota koji je tek poceo...i vec je gotov, zavrsen...zbog svih mladosti koje pocinju...zbog svoje slabosti... prema mladosti.
San mi nije dolazio. Budna razmisljam o svemu...o smrti, idealima, promasenim zivotima...o ponovnom rodjenju, reinkarnaciji...o kosmosu, o njoj...mojoj sreci. Razmisljam o trenutku kada me je moja dusica upitala:A kad ce moj tata oziveti? Suze nisam mogla da zaustavim...samo sam okrenula glavu, da me ne vidi da placem i tiho joj odgovorila: Doci ce, ljubavi...Bila sam ljuta na sestru zato sto joj budi nadu da ce tata doci, jednog dana ponovo...zato sto me stavlja u situaciju da ne znam sta da kazem, sto moram da lazem moju veliku devojcicu od samo 7god., koju sam volela kao svoju...A mnogo mi je verovala...Ipak je lazem.Ona nije mogla da shvati pojam smrti pre 3god kada joj je tata umro posle teske bolesti i svi su joj govorili da ce tata doci...a ona im verovala, jer je zelela da veruje...zelela da se vrati i ulepsa njeno detinjstvo...I opet placem kad se svega setim...Njegove bolesti, sestrine tuge, nemoci, placa...i obaveza prema deci koje je u tim teskim danima cak i zanemarivala...Bolnica, posao, kuhinja, deca...mnogo obaveza a kratak dan...mnogo tuge u ocima u prolece...kad sve cveta a ON umire...
Secam se tog jutra...otisla sam na posao i posle sat vremena dobila poziv od kuce...trebam sestri...umro je!
Nisam prvo pomislila na sestru nego na moja dva andjela...Kako sa njima? Kako im objasniti da njihovog tate vise nema? A tek su zakoracili u zivot...
Trebalo mi je snage za njihov pogled, njihova pitanja, njihove suze...Jedva sam je prikupila...Znam, njima je teze nego meni, govorila sam sebi...A imao je samo 36god...
Setila sam se te noci i onoga sto je doslo posle...Da, mnogo teska iskusenja su usledila...njihov zivot bez tate, sestrin bez muza, bez podrske oca koji nije zeleo da je razume...Imali su samo mene...Spavala sam kod njih nekoliko noci...noci sa suzama...secanjima na ljubav, srecu i dane radosti...
Zivot se nastavio...bez cilja..lutanje kroz lavirint koji nije u tim danima imao izlaz...
Opet sam pomislila na nju, jer sam mnogo vise vremena provodila sa njom, mojim andjelom...mojom devojcicom...Sada je prvi razred...I jos uvek ocekuje da joj se tata vrati, jednog dana...Kada crta porodicu, crta i njega...On je uvek tu...u srcu,,,u mislima...
Noc je uveliko prosla...svice...a ja budna...razmisljam o prolaznosti...o buducnosti...o smrti...
Sunce je promolilo svoje zrake kroz moj prozor...i dalo mi snage za nov dan...u kojem nece biti mesta za suze, patnju i bol...Ne, zivot je lep...govorim sebi...i treba ga ziveti punim plucima...
Na radiju je pesma Lea Martina - Odiseja, koju obozavam...zapevala sam i ja...
San mi nije dolazio. Budna razmisljam o svemu...o smrti, idealima, promasenim zivotima...o ponovnom rodjenju, reinkarnaciji...o kosmosu, o njoj...mojoj sreci. Razmisljam o trenutku kada me je moja dusica upitala:A kad ce moj tata oziveti? Suze nisam mogla da zaustavim...samo sam okrenula glavu, da me ne vidi da placem i tiho joj odgovorila: Doci ce, ljubavi...Bila sam ljuta na sestru zato sto joj budi nadu da ce tata doci, jednog dana ponovo...zato sto me stavlja u situaciju da ne znam sta da kazem, sto moram da lazem moju veliku devojcicu od samo 7god., koju sam volela kao svoju...A mnogo mi je verovala...Ipak je lazem.Ona nije mogla da shvati pojam smrti pre 3god kada joj je tata umro posle teske bolesti i svi su joj govorili da ce tata doci...a ona im verovala, jer je zelela da veruje...zelela da se vrati i ulepsa njeno detinjstvo...I opet placem kad se svega setim...Njegove bolesti, sestrine tuge, nemoci, placa...i obaveza prema deci koje je u tim teskim danima cak i zanemarivala...Bolnica, posao, kuhinja, deca...mnogo obaveza a kratak dan...mnogo tuge u ocima u prolece...kad sve cveta a ON umire...
Secam se tog jutra...otisla sam na posao i posle sat vremena dobila poziv od kuce...trebam sestri...umro je!
Nisam prvo pomislila na sestru nego na moja dva andjela...Kako sa njima? Kako im objasniti da njihovog tate vise nema? A tek su zakoracili u zivot...
Trebalo mi je snage za njihov pogled, njihova pitanja, njihove suze...Jedva sam je prikupila...Znam, njima je teze nego meni, govorila sam sebi...A imao je samo 36god...
Setila sam se te noci i onoga sto je doslo posle...Da, mnogo teska iskusenja su usledila...njihov zivot bez tate, sestrin bez muza, bez podrske oca koji nije zeleo da je razume...Imali su samo mene...Spavala sam kod njih nekoliko noci...noci sa suzama...secanjima na ljubav, srecu i dane radosti...
Zivot se nastavio...bez cilja..lutanje kroz lavirint koji nije u tim danima imao izlaz...
Opet sam pomislila na nju, jer sam mnogo vise vremena provodila sa njom, mojim andjelom...mojom devojcicom...Sada je prvi razred...I jos uvek ocekuje da joj se tata vrati, jednog dana...Kada crta porodicu, crta i njega...On je uvek tu...u srcu,,,u mislima...
Noc je uveliko prosla...svice...a ja budna...razmisljam o prolaznosti...o buducnosti...o smrti...
Sunce je promolilo svoje zrake kroz moj prozor...i dalo mi snage za nov dan...u kojem nece biti mesta za suze, patnju i bol...Ne, zivot je lep...govorim sebi...i treba ga ziveti punim plucima...
Na radiju je pesma Lea Martina - Odiseja, koju obozavam...zapevala sam i ja...
...