Хоћу ли икада нешто написати онако, из чисте раздраганости и воље за писањем, или сваки пут моја писанија морају бити директна последица туђе глупости и безобразлука, често се питам..
Дакле..
Ја сам једна безнадежно препотентна и уображена девојка, која, игром случаја, има дебелу залеђину за сву препотентност и уображеност, у облику разноразних шарених папира, који, у мом случају, не висе по зидовима, али имају своје покриће у сивој маси мог мозга, међу свим оним силним вијугама..
Не видим пуно разлога да њима машем, ни у животу, а камоли по ФБ, с обзиром да су сви они ионако производ околности, а не стварна жеља моје, потпуно неамбициозне, душе..
Једини папир на који сам неизмерно поносна и о коме сам сањала годинама је овај задњи, који каже да сам по стандардима (какви год да су), ове наше тужне Србије, уметница од заната..
Много лепши папири, исписани кудикамо крупнијим словима, по мерилима овог нашег извитопереног света, и са потписима много већих зверки од помоћника једног Министра, који је, уз све могуће поштовање, ипак само неко на политичкој функцији, често без реалне залеђине, ме нису толико обрадовали..ваљда зато што нису били толико жељени..
Какогод, сви ти папири не би требало никоме ништа да значе до мени лично, па је и позивање на њих бесмислено и неукусно..
С друге стране, нису ни нешто чега бих имала разлога да се стидим нити да осећам грижу савести због тога што тамо неки, по људским мерилима важни људи, мисле да сам паметна или стручна..чиме већина људи не може да се подичи.. У крајњем случају, то би обесмислило тридесетак година мог живота проведених у трпању свега и свачега у ову моју тврду главу..
И због тога не волим да ме прозивају они којима је једини аргумент реченица „шта машеш дипломама“..
Свашта..
Не машем. Али, ако одлучим да машем, имам чиме. И може ми се. Могу чак и зид дневне собе да облепим њима у недостатку интересантнијих тапета уколико ми се тако ћефне. Нисам ја крива што су све до једне габаритне, шарене и исписане краснописом..
Кажем..ако одлучим. Обично се на такве ствари не одлучујем. Нема потребе. Показало се да су ми довољни аргументи, здрав разум и ово мало, Богом дате, памети, да са лакоћом браним своје ставове и мишљење, без ниских удараца и вређања саговорника..
И спремна сам да се, без много премишљања, извиним уколико ми неко, изношењем бољих и меродавнијих аргумената, покаже да нисам у праву..
При том, под аргументима не подразумевам реченице типа..„јеси ли ти сву памет покупила“, „диплома не значи да све знаш“, „свака будала може да заврши факултет“, „искуство је важније од школе“, „немој ту да ми паметујеш“..и слично..
Зашто, питате ме..
1..Зато што ја памет нисам нигде покупила. Родила сам се паметна онолико колико ми је Бог одредио..
2..Диплома не значи да све знам, али подразумева да о тематици коју она покрива знам више од онога ко је нема..таман и да сам прочитала само наслове у свим оним књижуринама које сам претурила преко руку..
3..Може бити да је то за будале тачно, али, скроз необјашњиво, у комбинацији тог неког ко тако нешто изговори и мене, увек је тај неко онај који није та будала која је завршила факултет, што већ заиста почиње да замара и, ма колико звучало компликовано, у ствари је веома просто..да не објашњавам. Онима који не разумеју ионако није могуће објаснити..
4..Искуство је, непобитно, много важније од диплома, али, ето, ја игром случаја имам и једно и друго..стварно сам грозна..
5..Може ми се да паметујем..зато ми је Бог памет и дао, а још се није нашао човек да ми је одузме..мада, људи такве ствари и не раде. О нељудима не бих овом приликом..
И шта сад? Мислим, на шта прелазимо када се исцрпе овако „квалитетни аргументи“?
На вређање?
Е, ту се повлачим. Када човек једном преко усана превали увреду, нема назад. Унизио је себе. Тада све дипломе овога света губе значај, памет се повлачи, а мудрост, постиђена, потражи квалитетније место боравка..
Физички обрачун?
Опет се повлачим. Када једном физички насрнеш на некога због тога што не можеш вербално да му парираш, одузимаш себи право на самопоштовање. А то већ није у складу са мојом природом уображене и препотентне девојке..
Ето, издувах се..
Да ли ми је лакше? Немам појма. Знам само да, рецимо, постоји једна Диплома за којом чезнем, а која је, барем за сада, за мене недостижна. А не знам ни да ли издају дипломе за Мајстора у игрању Танга..
Шта ћете. Нису сви за све рођени. Свако може да заврши факултет и у много озбиљнијим државама него што је Србија, уколико није имбецил, а довољно је упоран. Мада је некада довољно да тај неко има пара, тату на положају или политичку функцију..
Танго може добро да игра само неко ко је рођен са даром. Ту књиге не помажу и ту се показује она јасна граница између дипломе и талента. Или јеси или ниси..
А ја нисам. И зато моје дипломе, постиђене, стоје заборављене у дну ормана. Лако су добијене, а самим тим и слабо занимљиве. Мени. Неки ликови, због којих и исписујем ове редове препуне једа, очито имају сасвим супротан доживљај у вези тих стварчица..
Како ја гледам на те ствари, то што нисам, ми ни у ком случају не даје за право да неком виртуозу на паркету кажем..шта се дуваш..и ја бих часком научила да скакућем уоколо, само да сам хтела..
Да сам могла, научила бих..
Нисам могла. И та чињеница не може да унизи тог мајстора нити да мени да право да га нападнем неким глупим „аргументом“..
Може само да ме жуља и да ме изнова и изнова погоди реченица, потпуно аргументована, на жалост..“ти не знаш ни да ходаш као сав свет, него се, замишљена, и о сопствене ноге саплићеш, а хтела би да плешеш“..
А могу и да коначно пронађем довољно храбрости у себи да једном заплешем, онако, без размишљања о томе шта други о томе мисле..онолико колико ми моје границе дозвољавају..док не погазим границе..
Тако вам је са сваком дипломом и са сваким знањем..
Просто је то..
Дакле..
Ја сам једна безнадежно препотентна и уображена девојка, која, игром случаја, има дебелу залеђину за сву препотентност и уображеност, у облику разноразних шарених папира, који, у мом случају, не висе по зидовима, али имају своје покриће у сивој маси мог мозга, међу свим оним силним вијугама..
Не видим пуно разлога да њима машем, ни у животу, а камоли по ФБ, с обзиром да су сви они ионако производ околности, а не стварна жеља моје, потпуно неамбициозне, душе..
Једини папир на који сам неизмерно поносна и о коме сам сањала годинама је овај задњи, који каже да сам по стандардима (какви год да су), ове наше тужне Србије, уметница од заната..
Много лепши папири, исписани кудикамо крупнијим словима, по мерилима овог нашег извитопереног света, и са потписима много већих зверки од помоћника једног Министра, који је, уз све могуће поштовање, ипак само неко на политичкој функцији, често без реалне залеђине, ме нису толико обрадовали..ваљда зато што нису били толико жељени..
Какогод, сви ти папири не би требало никоме ништа да значе до мени лично, па је и позивање на њих бесмислено и неукусно..
С друге стране, нису ни нешто чега бих имала разлога да се стидим нити да осећам грижу савести због тога што тамо неки, по људским мерилима важни људи, мисле да сам паметна или стручна..чиме већина људи не може да се подичи.. У крајњем случају, то би обесмислило тридесетак година мог живота проведених у трпању свега и свачега у ову моју тврду главу..
И због тога не волим да ме прозивају они којима је једини аргумент реченица „шта машеш дипломама“..
Свашта..
Не машем. Али, ако одлучим да машем, имам чиме. И може ми се. Могу чак и зид дневне собе да облепим њима у недостатку интересантнијих тапета уколико ми се тако ћефне. Нисам ја крива што су све до једне габаритне, шарене и исписане краснописом..
Кажем..ако одлучим. Обично се на такве ствари не одлучујем. Нема потребе. Показало се да су ми довољни аргументи, здрав разум и ово мало, Богом дате, памети, да са лакоћом браним своје ставове и мишљење, без ниских удараца и вређања саговорника..
И спремна сам да се, без много премишљања, извиним уколико ми неко, изношењем бољих и меродавнијих аргумената, покаже да нисам у праву..
При том, под аргументима не подразумевам реченице типа..„јеси ли ти сву памет покупила“, „диплома не значи да све знаш“, „свака будала може да заврши факултет“, „искуство је важније од школе“, „немој ту да ми паметујеш“..и слично..
Зашто, питате ме..
1..Зато што ја памет нисам нигде покупила. Родила сам се паметна онолико колико ми је Бог одредио..
2..Диплома не значи да све знам, али подразумева да о тематици коју она покрива знам више од онога ко је нема..таман и да сам прочитала само наслове у свим оним књижуринама које сам претурила преко руку..
3..Може бити да је то за будале тачно, али, скроз необјашњиво, у комбинацији тог неког ко тако нешто изговори и мене, увек је тај неко онај који није та будала која је завршила факултет, што већ заиста почиње да замара и, ма колико звучало компликовано, у ствари је веома просто..да не објашњавам. Онима који не разумеју ионако није могуће објаснити..
4..Искуство је, непобитно, много важније од диплома, али, ето, ја игром случаја имам и једно и друго..стварно сам грозна..
5..Може ми се да паметујем..зато ми је Бог памет и дао, а још се није нашао човек да ми је одузме..мада, људи такве ствари и не раде. О нељудима не бих овом приликом..
И шта сад? Мислим, на шта прелазимо када се исцрпе овако „квалитетни аргументи“?
На вређање?
Е, ту се повлачим. Када човек једном преко усана превали увреду, нема назад. Унизио је себе. Тада све дипломе овога света губе значај, памет се повлачи, а мудрост, постиђена, потражи квалитетније место боравка..
Физички обрачун?
Опет се повлачим. Када једном физички насрнеш на некога због тога што не можеш вербално да му парираш, одузимаш себи право на самопоштовање. А то већ није у складу са мојом природом уображене и препотентне девојке..
Ето, издувах се..
Да ли ми је лакше? Немам појма. Знам само да, рецимо, постоји једна Диплома за којом чезнем, а која је, барем за сада, за мене недостижна. А не знам ни да ли издају дипломе за Мајстора у игрању Танга..
Шта ћете. Нису сви за све рођени. Свако може да заврши факултет и у много озбиљнијим државама него што је Србија, уколико није имбецил, а довољно је упоран. Мада је некада довољно да тај неко има пара, тату на положају или политичку функцију..
Танго може добро да игра само неко ко је рођен са даром. Ту књиге не помажу и ту се показује она јасна граница између дипломе и талента. Или јеси или ниси..
А ја нисам. И зато моје дипломе, постиђене, стоје заборављене у дну ормана. Лако су добијене, а самим тим и слабо занимљиве. Мени. Неки ликови, због којих и исписујем ове редове препуне једа, очито имају сасвим супротан доживљај у вези тих стварчица..
Како ја гледам на те ствари, то што нисам, ми ни у ком случају не даје за право да неком виртуозу на паркету кажем..шта се дуваш..и ја бих часком научила да скакућем уоколо, само да сам хтела..
Да сам могла, научила бих..
Нисам могла. И та чињеница не може да унизи тог мајстора нити да мени да право да га нападнем неким глупим „аргументом“..
Може само да ме жуља и да ме изнова и изнова погоди реченица, потпуно аргументована, на жалост..“ти не знаш ни да ходаш као сав свет, него се, замишљена, и о сопствене ноге саплићеш, а хтела би да плешеш“..
А могу и да коначно пронађем довољно храбрости у себи да једном заплешем, онако, без размишљања о томе шта други о томе мисле..онолико колико ми моје границе дозвољавају..док не погазим границе..
Тако вам је са сваком дипломом и са сваким знањем..
Просто је то..
