Otkako sam se vratila s mora, pukla tikva između mog mačeta Lenčice i mene.
Istina, nije do mene – volim je isto kao i prije, ali ona nikako da mi oprosti što sam
je ostavila pet dana na brigu mojoj prvoj komšinici. Zapravo, to malo slatko
čudovište me nije ni dočekalo na kućnom pragu. Već treći dan po mom odlasku na
more, odlutala je od kuće, ali mi ova moja kona nije htjela javiti da se ne sekiram.
Baš sam se bila rastužila kad je nisam zatekla, ono baš, baš. Tačno mi more presjelo.
Srećom, imala sam njenu sliku na mobilnom, pa sam je stavila na Facebook i
zamolila ljude da mi jave ako je ko vidi. Ključni znak raspoznavanja bila je mala tamna
mrlja na njušci i ista takva na donjem dijelu prednje šapice. Nije prošlo dva sata, lik
koji je slučajno znao gdje stanujem donese mi je na kućni prag. Kaže mi, zbrisala je
u drugu ulicu od moje i vrzmala se pokraj jednog granapa. Ja sva sretna uzeh je u
naručje, a ona jok, haman kao da me vidi prvi put u životu, otima se, bježi. Krenem
da je milujem, a ona me grebe po rukama. Skontam da moram biti strpljiva s njom.
Nutkam je njenom hranom koju voli, dajem joj i svoju omiljenu Podravkinu paštetu,
onu u crvenoj konzervi koju sam voljela u djetinjstvu, pa sad kad je rijetko nađem,
obradujem se kao dijete. Ali, ne žalim za svoju Lenčicu ništa. Zatvorim je u kuću da
mi ne zbriše ponovo. Do kraja dana malo izgladimo odnose, čak mi je dopustila da je
kratko i milujem. Ali, avaj. Pustih je pred spavanje napolje da obavi svoja posla, kadli
ona zbrisa brzinom svjetlosti – prvo niz stepenice, a onda se izgubi u noći.
Ujutro, potraga. Odem do onog granapa gdje je ranije bila u egzilu. I zaista, nađem je,
umornu i izgladnjelu.
Taj dan se, k'o biva, adaptirala na svoj stari dom. Boravila je i na terasi, ludirala se,
igrala se s našim mačkom Hansom. I meni je dopuštala da je milujem. Bila baš, baš
stara Lenčica.
E, ali kako dođe noć, isto kao da joj se u glavi nešto prevrnu i odjednom zbrisa sa
terase i nestade. I ja ujutro opet idi do granapa, i…
I tako već četiri dana – danju je normalna, ali čim noć dođe, ona zbriše od kuće i ne
dolazi dok ujutro ja ili sin ne odemo po nju.
Ja sve nešto mislim da je ona ograjisala dok je skitala ko zna kuda dok sam ja bila na
moru, pa joj zato tako dođe da bježi od kuće pa joj sad može pomoći jedino
hodžin zapis.
Riada
Istina, nije do mene – volim je isto kao i prije, ali ona nikako da mi oprosti što sam
je ostavila pet dana na brigu mojoj prvoj komšinici. Zapravo, to malo slatko
čudovište me nije ni dočekalo na kućnom pragu. Već treći dan po mom odlasku na
more, odlutala je od kuće, ali mi ova moja kona nije htjela javiti da se ne sekiram.
Baš sam se bila rastužila kad je nisam zatekla, ono baš, baš. Tačno mi more presjelo.
Srećom, imala sam njenu sliku na mobilnom, pa sam je stavila na Facebook i
zamolila ljude da mi jave ako je ko vidi. Ključni znak raspoznavanja bila je mala tamna
mrlja na njušci i ista takva na donjem dijelu prednje šapice. Nije prošlo dva sata, lik
koji je slučajno znao gdje stanujem donese mi je na kućni prag. Kaže mi, zbrisala je
u drugu ulicu od moje i vrzmala se pokraj jednog granapa. Ja sva sretna uzeh je u
naručje, a ona jok, haman kao da me vidi prvi put u životu, otima se, bježi. Krenem
da je milujem, a ona me grebe po rukama. Skontam da moram biti strpljiva s njom.
Nutkam je njenom hranom koju voli, dajem joj i svoju omiljenu Podravkinu paštetu,
onu u crvenoj konzervi koju sam voljela u djetinjstvu, pa sad kad je rijetko nađem,
obradujem se kao dijete. Ali, ne žalim za svoju Lenčicu ništa. Zatvorim je u kuću da
mi ne zbriše ponovo. Do kraja dana malo izgladimo odnose, čak mi je dopustila da je
kratko i milujem. Ali, avaj. Pustih je pred spavanje napolje da obavi svoja posla, kadli
ona zbrisa brzinom svjetlosti – prvo niz stepenice, a onda se izgubi u noći.
Ujutro, potraga. Odem do onog granapa gdje je ranije bila u egzilu. I zaista, nađem je,
umornu i izgladnjelu.
Taj dan se, k'o biva, adaptirala na svoj stari dom. Boravila je i na terasi, ludirala se,
igrala se s našim mačkom Hansom. I meni je dopuštala da je milujem. Bila baš, baš
stara Lenčica.
E, ali kako dođe noć, isto kao da joj se u glavi nešto prevrnu i odjednom zbrisa sa
terase i nestade. I ja ujutro opet idi do granapa, i…
I tako već četiri dana – danju je normalna, ali čim noć dođe, ona zbriše od kuće i ne
dolazi dok ujutro ja ili sin ne odemo po nju.
Ja sve nešto mislim da je ona ograjisala dok je skitala ko zna kuda dok sam ja bila na
moru, pa joj zato tako dođe da bježi od kuće pa joj sad može pomoći jedino
hodžin zapis.
Riada
