Ja sam video kako na zemlju padaju, ko zvezde iz oblaka i suze u očima,
i minut tugu potapa, pa nisam siguran dal vredi sve ovo sto sanjam noćima.
Da svoje poruke ispišem na vozove,da negde tamo daleko,saznaju za blokove,
da i mi želimo ljubav, ovde,želimo život, želimo sve te stvari što razlikuju nekoga od nikog.
Svi mi manje-više budimo sreću i tugu, da bi privukli tuđe srce svom srcu.
ono što ko senka prati me na svakom uglu, su nade ubijene pre nego što su prohodale na suncu.
I ne predstavljam se kao propalica-to nisam,al zbog svih sranja koje gledam, odkad sam klinac,
osetim se,često,ko jedini svestan ovih priča, oči ne zatvaram nikad, ostali skrivaju lica…
Vozovi prolaze i uvek odvoze u sve te gradove daleko od mene,
a ja tu ostajem da čekam bolje, jer čekam snove sve da se ostvare.
I šta je moj svet, napušteni kolosek, peron za odlaske, put u nedogled.
i šta je moj svet, stanica za poraze, poslednje pozdrave i tužne rastanke.
Vozovi /Drima /
