...ili - jesam li ja ona koja sam !?
Odavno nisam pisala,a sedenje uz moju "samotnu" me nekako uvek potakne na razmišljanja...pa kad već razmišljam ,da nešto od toga i sačuvam....može zatrebati nekad ,nikad se ne zna...
Jesam li ja ona koja sam ?! Nameće mi se ovo pitanje vrlo često u ovom virtuelnom svetu,u kojem ima mnogo onih koje tek zaista upoznajem,jer naivno verovah da su oni ,oni koji jesu.Setih se zanimljive priče,iz 1001 i jedne noći,koja bi se uklopila u ova razmišljanja,i možda na neki način opravdala potrebu mnogih da budu ono što nisu,a želeli bi...ili da ne budu ono što jesu,a ipak jesu :
Neki čovek stiže pred Bajezidova vrata, te pokuca.
„Koga tražite?“, upita Bajezid.
„Bajezida,“odgovori ovaj.
„Siromah covek“; reče Bajezid, „i ja ga tražim vec trideset godina , ali od njega ni traga ni glasa.“
Pitam se ,zašto je čoveku tako teško da uvek i svuda bude ono što jeste....ali i ono što ne bi želeo da bude,a ipak jeste!? Nismo savršena bića,čak šta više,daleko smo od savršenstva milionima svetlosnih godina,ali valjda ovaj naš ovozemaljski put i ima svrhu primicanja onome što nam je cilj,da svakog dana budemo za nijansu bolji od predhodnog.Ako je verovati mudracima,tri puta vode do mudrosti ,razmišljanje - ono je najplemenitije,vaspitanje,koje je najlakše i iskustvo - ono je najneugodnije.Zaista zna biti,kada previše veruješ u lični sud zasnovan na pretpostavci da su svi oko tebe poput tebe,oni koji jesu i kakvi su.....ali,nisu.Najteža stvar pored iskustva,je gajiti iluzije....mislim da upravo pokušavam jednu takvu razbiti.Ali,one se teško razbijaju,kada se ukorene i nadju svoje mesto na plodnom tlu koje se zove naivnost.
Ima i onih koji gaje i podhranjuju iluzije,ali pri tom nisu ni malo naivni,jer iluzijama hrane sopstveni ego,a njega je teško zadovoljnim ostaviti.Dodjemo na ovaj svet planirani ,ili ne,rodjeni iz ljubavi ,ili ne,ali čisti i nepatvoreni,zadovoljni i nesvesni sreće koja nas je zadesila - dobili smo poklon.I trebalo bi tako i ostati,ali ...uvek to nesretno ali,počnu nam lepiti etikete ,kao da smo roba u radnji,kakvi bi trebali biti,šta oblačiti,koje knjige čitati,kakva muzika je blagodet za naše uši,sa kakvim ljudima se treba družiti po svaku cenu,a sa kojima ni reč ne treba razmeniti,o pogledu da ne govorim....Uče nas vrednostima i vrednovanjima po sopstvenom modelu,kako vrednovati ljude,po bogatstvu,po statusu,po tome kakav položaj imaju u društvu,ili u kakvom društvu se kreću,po njihovoj lepoti,ili po tome koliko im je "teška" diploma, kakva im je boja kože,da li su im plava krvna zrnca.....radi nam to društvo,država,učitelji,rodjaci,lažni autoriteti,...i svi nam to rade,počevši od onih koji bi nas od takve jeresi trebali braniti.I svi to pravdaju potrebom da od nas naprave ono što oni misle da bi od nas trebalo biti,da nas oblikuju po sopstvenoj meri i vrednosti,da budemo ono što oni misle da bismo trebali biti.....pa,koga kakva sreća zadesi.Zbog toga mi se čini,da mnogi od nas žive promašene živote,u kojima su ono što nisu,ili ne znaju kako do onoga što jesu,zbog toga prečesto pribegavamo sklonosti ,da za naše uspone i padove "okrivljujemo" druge,a ne sebe,jer smo imali najmanje šanse upravljati sami sobom,uglavnom su se svi trudili da upravljaju nama.Psihologija je pribežište u kojem tražim objašnjenja i opravdanja,u zavisnosti od toga ,koliko mi je iskustvo neugodno.Ego - to sam Ja.Ma nisam....ego je nešto što je izvan nas,a ne nešto što je u nama,uticaj spolja koji smo vremenom usvojili i verujemo da je ono naša istina.A ono je nezajažljivo - još,još,još,još...nikad zadovoljno (mogla bih pomisliti i da sam na košarkaškoj utakmici
).
Kako su nas modelirali !? Ubedili su nas da smo ono što posedujemo.Verujući u ovu "istinu",potrošimo život akumulirajući sve i svašta,i što nam treba i što nam ne treba,gomilamo mrtve stvari,uvećavamo posed,imanje,kupujemo novu tehniku,nove automobile,cipele,parfeme,i šta još sve ne,... i počnemo verovati da ako više imamo,to više i vredimo.Merimo našu vrednost po onome koliko imamo ,a ne po onome što jesmo,vredimo onoliko koliko posedujemo.....ali!!...uvek po neko novo ali,šta se dešava onda kada to što posedujemo izgubimo??Da li to znači da izgubivši sve ,ni mi više ništa ne vredimo??
Onda su nas ubedili da smo mi ono što radimo.Ovde bi trebalo da verujemo da vredimo onoliko koliko radimo,pa što više radimo,to smo vredniji.Oni koji ništa ne rade,ništa ni ne vrede.Kada nas ljudi pitaju,šta radimo,nakon dobijenog odgovora,oni nas rangiraju na nekoj njihovoj skali ,i u zavisnosti od toga šta radimo,dodeljuju nam i vrednost.I po tome nas doživljavaju kao ljude koji imaju vrednost stvari,upotrebnu vrednost.Kao da je čistač ulice manje vredan od lekara.....šta se dešava sa prosjacima !?,zar oni nemaju nikakvu ljudsku vrednost?!
Jako je važno,kažu,ne zaboraviti veliku istinu - ti si ono što drugi misle o tebi....da nije tužno,možda bih se i nasmejala,ali nije smešno.Od svega ,ovo još i najviše opterećuje,jer ,priznaćete,nije ni malo lako biti vredan onoliko koliko te drugi vrednuju.Ako te više hvale,više vrediš,ako te više poštuju,više vrediš,ako imaš visok položaj u društvu,više vrediš,ako imaš dobru reputaciju,više vrediš....ali ....ako ste mislili da neće biti ali
...položaj naš na njihovoj lestvici je ono što oni misle o nama,a ne ono što mi mislimo o sebi.Nikakav uticaj na njihov stav ne možemo ostvariti,a to opet otvara pitanje s početka.Ne možemo sopstvenu vrednost meriti mišljenjem drugih,jer mišljenja njihova su izvan nas,a mišljenja ima svuda oko nas i ni na jedno ne možemo uticati.Rastužila me spoznaja da ima onih koji se trude nametnuti sopstvenu vrednost po onome što drugi misle o njima,i po količini onih koji identično misle,a pri tom,ništa u korist potvrde tog mišljenja ,nije uradjeno u trenutku kad je trebalo.Vrednost svakog čoveka ,odredjuje on sam ,jer ni jedna nije izvan njega,sve su u njemu.I u zavisnosti kako se prema njima odredjuje,tako i podiže ili spušta sopstvenu vrednost,u sopstvenim očima,a onda i u očima drugih.
Ti si ono što poseduješ iluzija se razbija istinom da poseduješ samo ono što daš.Misao je jedino što istinski poseduješ,do trenutka dok je ne izgovoriš.
Ti si ono što radiš iluzija.... nijedan pilot nije više vredan od domara.
Ti si ono što drugi misle o tebi iluzija -ne budi ono što misle da jesi,već budi ono što jesi,pa i ono što ne bi želeo da jesi,a ipak jesi,jer samo tako ćeš biti čovek vredan poštovanja .
Sreća nije u stvarima,ona je u nama,sudbina ne postoji,sudbinu sami stvaramo,jer,čovek sve može,samo ako hoće.....
Mislim da sam ipak ja ona koja sam,i ostaću takva,pa nek bude što biti ne može,i neka se voda u vatru pretvara !!
Odavno nisam pisala,a sedenje uz moju "samotnu" me nekako uvek potakne na razmišljanja...pa kad već razmišljam ,da nešto od toga i sačuvam....može zatrebati nekad ,nikad se ne zna...
Jesam li ja ona koja sam ?! Nameće mi se ovo pitanje vrlo često u ovom virtuelnom svetu,u kojem ima mnogo onih koje tek zaista upoznajem,jer naivno verovah da su oni ,oni koji jesu.Setih se zanimljive priče,iz 1001 i jedne noći,koja bi se uklopila u ova razmišljanja,i možda na neki način opravdala potrebu mnogih da budu ono što nisu,a želeli bi...ili da ne budu ono što jesu,a ipak jesu :
Neki čovek stiže pred Bajezidova vrata, te pokuca.
„Koga tražite?“, upita Bajezid.
„Bajezida,“odgovori ovaj.
„Siromah covek“; reče Bajezid, „i ja ga tražim vec trideset godina , ali od njega ni traga ni glasa.“
Pitam se ,zašto je čoveku tako teško da uvek i svuda bude ono što jeste....ali i ono što ne bi želeo da bude,a ipak jeste!? Nismo savršena bića,čak šta više,daleko smo od savršenstva milionima svetlosnih godina,ali valjda ovaj naš ovozemaljski put i ima svrhu primicanja onome što nam je cilj,da svakog dana budemo za nijansu bolji od predhodnog.Ako je verovati mudracima,tri puta vode do mudrosti ,razmišljanje - ono je najplemenitije,vaspitanje,koje je najlakše i iskustvo - ono je najneugodnije.Zaista zna biti,kada previše veruješ u lični sud zasnovan na pretpostavci da su svi oko tebe poput tebe,oni koji jesu i kakvi su.....ali,nisu.Najteža stvar pored iskustva,je gajiti iluzije....mislim da upravo pokušavam jednu takvu razbiti.Ali,one se teško razbijaju,kada se ukorene i nadju svoje mesto na plodnom tlu koje se zove naivnost.
Ima i onih koji gaje i podhranjuju iluzije,ali pri tom nisu ni malo naivni,jer iluzijama hrane sopstveni ego,a njega je teško zadovoljnim ostaviti.Dodjemo na ovaj svet planirani ,ili ne,rodjeni iz ljubavi ,ili ne,ali čisti i nepatvoreni,zadovoljni i nesvesni sreće koja nas je zadesila - dobili smo poklon.I trebalo bi tako i ostati,ali ...uvek to nesretno ali,počnu nam lepiti etikete ,kao da smo roba u radnji,kakvi bi trebali biti,šta oblačiti,koje knjige čitati,kakva muzika je blagodet za naše uši,sa kakvim ljudima se treba družiti po svaku cenu,a sa kojima ni reč ne treba razmeniti,o pogledu da ne govorim....Uče nas vrednostima i vrednovanjima po sopstvenom modelu,kako vrednovati ljude,po bogatstvu,po statusu,po tome kakav položaj imaju u društvu,ili u kakvom društvu se kreću,po njihovoj lepoti,ili po tome koliko im je "teška" diploma, kakva im je boja kože,da li su im plava krvna zrnca.....radi nam to društvo,država,učitelji,rodjaci,lažni autoriteti,...i svi nam to rade,počevši od onih koji bi nas od takve jeresi trebali braniti.I svi to pravdaju potrebom da od nas naprave ono što oni misle da bi od nas trebalo biti,da nas oblikuju po sopstvenoj meri i vrednosti,da budemo ono što oni misle da bismo trebali biti.....pa,koga kakva sreća zadesi.Zbog toga mi se čini,da mnogi od nas žive promašene živote,u kojima su ono što nisu,ili ne znaju kako do onoga što jesu,zbog toga prečesto pribegavamo sklonosti ,da za naše uspone i padove "okrivljujemo" druge,a ne sebe,jer smo imali najmanje šanse upravljati sami sobom,uglavnom su se svi trudili da upravljaju nama.Psihologija je pribežište u kojem tražim objašnjenja i opravdanja,u zavisnosti od toga ,koliko mi je iskustvo neugodno.Ego - to sam Ja.Ma nisam....ego je nešto što je izvan nas,a ne nešto što je u nama,uticaj spolja koji smo vremenom usvojili i verujemo da je ono naša istina.A ono je nezajažljivo - još,još,još,još...nikad zadovoljno (mogla bih pomisliti i da sam na košarkaškoj utakmici
).Kako su nas modelirali !? Ubedili su nas da smo ono što posedujemo.Verujući u ovu "istinu",potrošimo život akumulirajući sve i svašta,i što nam treba i što nam ne treba,gomilamo mrtve stvari,uvećavamo posed,imanje,kupujemo novu tehniku,nove automobile,cipele,parfeme,i šta još sve ne,... i počnemo verovati da ako više imamo,to više i vredimo.Merimo našu vrednost po onome koliko imamo ,a ne po onome što jesmo,vredimo onoliko koliko posedujemo.....ali!!...uvek po neko novo ali,šta se dešava onda kada to što posedujemo izgubimo??Da li to znači da izgubivši sve ,ni mi više ništa ne vredimo??
Onda su nas ubedili da smo mi ono što radimo.Ovde bi trebalo da verujemo da vredimo onoliko koliko radimo,pa što više radimo,to smo vredniji.Oni koji ništa ne rade,ništa ni ne vrede.Kada nas ljudi pitaju,šta radimo,nakon dobijenog odgovora,oni nas rangiraju na nekoj njihovoj skali ,i u zavisnosti od toga šta radimo,dodeljuju nam i vrednost.I po tome nas doživljavaju kao ljude koji imaju vrednost stvari,upotrebnu vrednost.Kao da je čistač ulice manje vredan od lekara.....šta se dešava sa prosjacima !?,zar oni nemaju nikakvu ljudsku vrednost?!
Jako je važno,kažu,ne zaboraviti veliku istinu - ti si ono što drugi misle o tebi....da nije tužno,možda bih se i nasmejala,ali nije smešno.Od svega ,ovo još i najviše opterećuje,jer ,priznaćete,nije ni malo lako biti vredan onoliko koliko te drugi vrednuju.Ako te više hvale,više vrediš,ako te više poštuju,više vrediš,ako imaš visok položaj u društvu,više vrediš,ako imaš dobru reputaciju,više vrediš....ali ....ako ste mislili da neće biti ali
...položaj naš na njihovoj lestvici je ono što oni misle o nama,a ne ono što mi mislimo o sebi.Nikakav uticaj na njihov stav ne možemo ostvariti,a to opet otvara pitanje s početka.Ne možemo sopstvenu vrednost meriti mišljenjem drugih,jer mišljenja njihova su izvan nas,a mišljenja ima svuda oko nas i ni na jedno ne možemo uticati.Rastužila me spoznaja da ima onih koji se trude nametnuti sopstvenu vrednost po onome što drugi misle o njima,i po količini onih koji identično misle,a pri tom,ništa u korist potvrde tog mišljenja ,nije uradjeno u trenutku kad je trebalo.Vrednost svakog čoveka ,odredjuje on sam ,jer ni jedna nije izvan njega,sve su u njemu.I u zavisnosti kako se prema njima odredjuje,tako i podiže ili spušta sopstvenu vrednost,u sopstvenim očima,a onda i u očima drugih.Ti si ono što poseduješ iluzija se razbija istinom da poseduješ samo ono što daš.Misao je jedino što istinski poseduješ,do trenutka dok je ne izgovoriš.
Ti si ono što radiš iluzija.... nijedan pilot nije više vredan od domara.
Ti si ono što drugi misle o tebi iluzija -ne budi ono što misle da jesi,već budi ono što jesi,pa i ono što ne bi želeo da jesi,a ipak jesi,jer samo tako ćeš biti čovek vredan poštovanja .
Sreća nije u stvarima,ona je u nama,sudbina ne postoji,sudbinu sami stvaramo,jer,čovek sve može,samo ako hoće.....
Mislim da sam ipak ja ona koja sam,i ostaću takva,pa nek bude što biti ne može,i neka se voda u vatru pretvara !!
Kao i uvek,prijatno iznenadjen...
.Hvala ti draga 
