Za one koji ne znaju, točak života je igracka iz 19 veka. Figura nacrtana u različitim pozama, tako da kada se ona stavi na točak i zavrti, kroz napravljeni prorez može se posmatrati animacija koja je nastala usled tromosti oka. Uskoro međutim, ljudskoj prirodi to nije bilo dovoljno pa je tako nastao film. Njegovi tvorci su braća Limijer. Bio je prikazan u Parizu i trajao je svega nekoliko minuta. To je čuveni film o vozu koji dolazi na železničku stanicu i tokom projekcije izaziva pravi haos u publici, koja se razbežala misleći da voz juri na njih.
Nije proteklo mnogo i više niko nije bežao. Svi su trčali na projekcije nemih filmova. Ali kako ni to nije bilo dovoljno, 1927. je pronađen zvučni film, te smo tako mogli da uživamo i u slici i u zvuku. Slika je doduše bila crno-bela, pa su rusi to rešili tako sto su ručno obojili sličicu po sličicu. Ali uskoro više niko ništa nije morao da boji, jer su pronađeni kolor filmovi.
U to vreme se zahuktavala ratna mašinerija. Brzo se shvatilo da film nije samo zabava i umetnost, vec može poslužiti i u propagandne svrhe. Tako smo dobili filmske žurnale. Neko se setio da bi bila dobra ideja kada bi se informacije, zajedno kao slika i zvuk mogle spakovati u kutiju koju bi svako imao kod kuće. I eto, sa daljim razvojem tehnologije dobili smo TV.
Za rođenje televizije se uzima 1925 godina, kada je DZ. L. Berd, u Londonu preneo sliku iz potkrovlja u svoju radnju u prizemlju gde je bio montiran prijemnik. Televizija doživljava pravi bum tek nakon II svetskog rata. U početku sa katodnim cevima, mali crno beli prijemnici, pa sve veći i veći, da bismo 1953. dobili prvi kolor televizor. Zatim dolazi satelitski prenos, pa sve moderniji i noviji prijemnici i kablovski sistem.
Ali neko se koncano setio da je TV suviše pasivna zabava. I tako, 1963 u Americi nastaje internet. E, to je tek totalno ludilo, razmena ideja i informacija u globalnim razmerama. Svet je tako postao veliko selo.
I sada zamislimo čoveka iz devetnaestog veka koga smo provukli kroz vereme, prikazali mu filmove, neme pa zatim one tonske i u boji, i posle televiziju. A onda sve to sklonili sa stola, bacili svu tu skalameriju u đubre i pred njega stavili računar povezan na internet. I kao da ga gledam kako satima zgranuto pilji u monitor, otvarajuci sad ovu sad onu stranicu, ubeđen u ono što neki od nas već odavno znaju – da je svet potpuno poludeo.
Nije proteklo mnogo i više niko nije bežao. Svi su trčali na projekcije nemih filmova. Ali kako ni to nije bilo dovoljno, 1927. je pronađen zvučni film, te smo tako mogli da uživamo i u slici i u zvuku. Slika je doduše bila crno-bela, pa su rusi to rešili tako sto su ručno obojili sličicu po sličicu. Ali uskoro više niko ništa nije morao da boji, jer su pronađeni kolor filmovi.
U to vreme se zahuktavala ratna mašinerija. Brzo se shvatilo da film nije samo zabava i umetnost, vec može poslužiti i u propagandne svrhe. Tako smo dobili filmske žurnale. Neko se setio da bi bila dobra ideja kada bi se informacije, zajedno kao slika i zvuk mogle spakovati u kutiju koju bi svako imao kod kuće. I eto, sa daljim razvojem tehnologije dobili smo TV.
Za rođenje televizije se uzima 1925 godina, kada je DZ. L. Berd, u Londonu preneo sliku iz potkrovlja u svoju radnju u prizemlju gde je bio montiran prijemnik. Televizija doživljava pravi bum tek nakon II svetskog rata. U početku sa katodnim cevima, mali crno beli prijemnici, pa sve veći i veći, da bismo 1953. dobili prvi kolor televizor. Zatim dolazi satelitski prenos, pa sve moderniji i noviji prijemnici i kablovski sistem.
Ali neko se koncano setio da je TV suviše pasivna zabava. I tako, 1963 u Americi nastaje internet. E, to je tek totalno ludilo, razmena ideja i informacija u globalnim razmerama. Svet je tako postao veliko selo.
I sada zamislimo čoveka iz devetnaestog veka koga smo provukli kroz vereme, prikazali mu filmove, neme pa zatim one tonske i u boji, i posle televiziju. A onda sve to sklonili sa stola, bacili svu tu skalameriju u đubre i pred njega stavili računar povezan na internet. I kao da ga gledam kako satima zgranuto pilji u monitor, otvarajuci sad ovu sad onu stranicu, ubeđen u ono što neki od nas već odavno znaju – da je svet potpuno poludeo.
