Od sumraka do svitanja

Taman kad je mislio da sve ide glatko, Kovačkom se u šoferšajbnu zabi poveći slepi miš. Kovački nagazi nogom kočnicu.
Automobil zacviča kao prase koje kolju, prdnu , štucnu, a zatim se ukopa u mestu. Kada je vozač, nakon čišćenja stakla od posmrtnih ostataka zverke ponovo seo u vozilo, ono nije davalo ama baš nikakve znake života. Dakle, ni makac.
- Pu, bem ti jetrvinu kavurmu! - opsova Kovački, pa se iskobelja napolje, tresnu vratima, i uputi na drugu stranu makadama, u nekakvu oronulu građevinu pod čijim se krovom od čerpića oklembesila tabla s nazivom kafane.
-... lav... o... ideja...- sricao je ona slova koja nisu bila sasvim izbrisana delovanjem vremenskih nepogoda ili prostim protokom vremena.
- Plava orhideja! - doviknu iznutra sitan, ženskast glas. Kovački pljunu u stranu, turi ruke u džepove, pa uđe, gazeći krupnim koracima.
Prostorija je bila odokativno nekih tridesetak kvadrata, ne više. Zidovi obloženi lamperijom, šank takođe. Tu i tamo polepljene duplerice iz Plejboja. Stolovi prekriveni kariranim čaršafima.
"Braon-žuto", pomisli Kovački. "Izem ti kombinaciju. To valjda lakše sakriva fleke od povraćke, šta li?"
- Uš'o sam! - povika. Mislio je najpre da drekne "Ima li koga?", ali mu se to učinilo blentavim, pošto je, na osnovu onog malopređašnjeg javljanja, bilo sasvim jasno da ima.
Iz šanka izroni gelom zalizana glava oniskog, dežmekastog cige. Brci "a la mexicana" spuštali su mu se niz obraze kao dva podgojena puža golaća.
- Ola, senjor. - pozdravi. Sopran je pasovao uz visinu i dežmekastost, ali uz brkove svakako ne.
- A šta, imate maskenbal? - mrzovoljno će Kovački. - Crkla mi kola. A na mobilnom otišla baterija. Da nemaš punjač? Ili neki telefon?
Ciga razvuče usne u osmeh i otkri nisku zlatnih zuba. Uperio je kažiprst u žućkast papir A4 formata, prikucan na direk nakrivim ekserom.
- Dnevni meni - samo 300 dinara! Pileća čorba, sarmice od zelja sa pire krompirom, zelena salata!
- Ne zanima me - nervozno će Kovački. - Crkla su mi kola, a treba do deset večeras da sam u Beogradu. Imaš punjač? Ili telefon? Platiću poziv.
- Prvoklasna rakija, domaća, ima šljiva, dunja i kruška! Preporučujem krušku! A od dezerta imamo domaće slatko od belih trešanja, palačinci s kremom, pitu s jabukama...
"Nema šanse da mi pomogne dok ne istresem džepove", pomisli Kovački. "Đubre birtijsko."
Uzdahnuo je, okrenuo se i seo za prvi sto.
- Sve! - reče.
- Izvolte, molim?
- Rek'o sam, daj sve. Sve to što si nabrojao. Plus punjač, ili telefon.
- A telefon vam treba...?
- Da pozovem šlep-službu, ako toga ima negde u blizini ove pripizdine!
- Aaaa... porsupuesto, senjor...
Debeljuškasti se izgubi negde iza gvozdenih zelenih vrata koja su bila misterija za sebe. Kovački je sedeo prekrštenih prstiju i nervozno vrteo palčevima.
Pet minuta.
Deset.
Dvadeset.
- Ima li živih, tamo? - dreknu. Niko se ne odazva.
Još pet.
Još deset.
Kovački tresnu šakama o sto, đipi, pa pravac ka vratima. Taman se uhvati za ručku, kad mu ruku, sve sa pomenutom ručkom i vratima, odgurnu unazad nešto što je, s druge strane, gurnulo vrata unapred. Bio je to Ciga. Nosio je poslužavnik s dnevnim menijem, slatkom od malina, palačinkama i unučetom kruškovače.
- Samo polako, senjor... Sve sveže sve domaće, treba vreme da se spremi!
Kovački opsova u sebi i vrati se na mesto.
- Punjač? Telefon?
- Polako senjor... Nema punjač, ne radi telefon. Ali ćerka ima laptop sa onim bežičnim. To bi moglo da pomogne senjor?
- More jebalo te to "senjor" - pobesne Kovački. - Šta da radim s internetom i laptopom? Treba mi šlep služba!
- Senjor, šlep-služba ima sajt, možete je zvati preko interneta. Ima tamo neki... kako se zove?... kontaktni obrazac?
- Dobro, dobro, daj taj laptop.
- Si senjor. Odmah senjor.- odgovorio je mirno, ne pomakavši se s mesta. Uporno je gledao Kovačkom u oči.
- Šta?
- Dnevni meni, senjor. Ohladiće se.
"Pas mater i tebi i laptopu i pripizdini i dnevnom meniju!", psovao je u sebi Kovački, ali naglas ne prozbori ni reč, već prionu na pileću čorbu. Bila je nekako... žilava. Bacio je pogled na Cigu koji je i dalje stajao i buljio u njega. Na silu je nategnuo osmeh na facu, i kroz zube prosiktao:
- Fantastično. Komplimenti kuvaru. Laptop?
- Odmah dođe, senjor! Aoramizmo! - odgovori Ciga i u trenu nestade iza zelenih vrata.
Pet minuta.
Deset.
- Hoće li to?! - dreknu Kovački.
Ništa.
Dobovao je prstima po stolu i lupkao levim stopalom.
- Može li malo vode? - viknu. Cigina glava momentalno proviri kroz vrata.
- Flaširana?
- Česmovača. - odgovori Kovački.
- Nema česmovače, senjor, čekamo vodoinstalatera za česmu... Ima iz bunara. Ali preporučio bih flaširanu, senjor.
"Naravno da bi preporučio flaširanu, đubre jedno alavo ", mislio je Kovački, ali je potvrdno klimnuo glavom. Ciga zamače iza vrata, ali se ovaj put vrati ubrzo, noseći tacnu s vodom u jednoj, i laptop u drugoj ruci.
Kovački ga nestrpljivo uze i otvori. Klik na napajanje. Zvuk malog motora unutra, zatim tišina. "Ajde, ajde, ajde, ajde", mantrao je.
Da prekrati vreme, pitao je kafandžiju za šifru.
- Tititvister. - reče ovaj.
- Kako?
- Ti... ti... tvi... ster...
Neka neodređena misao prođe glavom Kovačkog, i zaluta među vijugama.
Začu se zvuk windows-a. Videlo se, međutim, nije ništa.
- Ej! Alo?! Ovo ne radi!
- Internet radi besprekorno, senjor.
- Koji moj?! Ne vidi se ništa!
- To nije do interneta, senjor. - reče Ciga, mirno. - Biće da je ekran crkao. Ali internet svakako radi.
- Upičkulepumaterinu! - vrisnu Kovački, konačno izgubivši kontrolu, pa tresnu laptop o patos. Ču se zvuk krckanja i lomljave, mada se, naoko, ništa nije slomilo. Ciga je stajao postojano kano klisurina.
- Ne bih želeo da budem nepristojan, senjor... ali, ako smem da pitam, koji je to neodložan posao u Beogradu?
- Ne bi želeo da budeš nepristojan! - dreknu Kovački, crven u licu kao da je u avgustu proveo pet sati na suncu u periodu zbog kojeg bi se Nada Macura prekrstila barem deset puta.
- Gospodine... imamo smeštaj, a i umetnički program... Možda je bolje da ostanete, da se opustite.
- Umetnički program? - zbuni se ovaj.
- Si senjor. Celu noć. Od sumraka do svitanja.
Kovačkog nešto štrecnu oko srca.
- A program je?
- Senjorita, senjor. - Ciga skupi tri prsta, pa ih poljubi, coknuvši sočno. - Mui guapa, senjor!
- I šta radi senjorita u tom programu?
Ciga, sad već prilično ushićen, dignu obrve i zatrepta nekoliko puta, pa za oktavu više nego inače reče:
- Pleše senjor! Zmijsko telo ima! - zatim raširi ruke, zabaci ramena malo unazad, pa teatralno doda: - Spomenka Pandemonijum!
Kovačkom žmarci počeše da se penju uz kičmu.
- Nisam baš ljubitelj. - promrmlja, bacajući letimične poglede prema izlazu. Majkumu, alaj se napolju smračilo.
- Ali senjor! Samo da je vidite! - Ciga namignu, kao, zaverenički, ali u njegovom osmehu beše nečeg neodređeno jezivog. - Prava je leptirica!
- More marš u pizdu materinu! - dreknu Kovački, ugledavši dva blistava bela očnjaka kako izrastaju između zlatnih Ciginih zuba. Izleteo je napolje brzinom munje, i sekund kasnije leteo kroz vazduh, usmrćen na licu mesta udarom FAP-ovog kamiona koji je vozio dvadesetak km/h više nego što je bilo po propisu.
Unezveren vozač ulete u kafanu, oznojen i zadihan.
- Molim vas, telefon! Mome crkla baterija, a pogibe čovek! Treba zvati hitnu!
Ciga rastegnu usne u širok osmeh, pa uperi prstom u papirče na direku:
- Dnevni meni, senjor - samo 300 dinara! Pileća čorba, sarmice od zelja sa pire krompirom, zelena salata...
 
Kliknite za proširenje...
wirdz;bt287279:
:super:
"Pu, bem ti jetrvinu kavurmu!" :hahaha:

Jel si ovo slala na književnost, takmičenje horror, i šta si osvojila? :)
Kliknite za proširenje...
Ma ne, ovo sam maločas napisala na zadatih šest konjskih reči na temi "igra - sastavi priču" :D

A horor priča mi je bila baš onako odvratna. Ne volem horore, pa sam baš gledala da je uodvratnim maksimalno moguće :D

Mogu da stavim, ako hoćeš. Al da znaš da je odvratno :mrgreen:
 
KASAPIN



Izbezumljen, klečeći u lokvi usirene krvi, tresao se i ječao nad, po podu razbacanim, organima svojih kćeri. Njihove razrogačene, ugasle oči mrtvo su zurile u neku neodređenu tačku na zidu. Ali on ih nije mogao videti. Bile su još uvek u razbijenim lobanjama, a lobanje su bile na vratovima, a vratovi na rasporenim truplima, a trupla na hladnom, betonskom podu podruma, kilometrima dalje od dečje sobe. Daleko, daleko od njih, okružen igračkama kao nemim svedocima tragedije, otac se bezumno klatio i ječao svoju nemuštu žalopojku. Iz njegovih su bedara potekle, u njegovom se naručju uspavljivale, od njega tražile dozvole kojima bi potrle majčine zabrane. A sad im, umesto osmeha, zlatnih kovrdža i nežnih ručica, vidi bubrege, jetre, pluća… na podu.
Žalopojka izrasta u krik, životinjski, stravičan, i um mu se puni bezumljem.
Iza njega, preko praga pruženo ženino truplo. Ona je pošteđena. Prizor ju je pokosio snažnim, smrtonosnim infarktom.

*****

Kafa je bila vrela, turska, s mrvom mleka i dve kašičice šećera. Mešala ju je odsutno, misli usredsređenih na uznemiravajuće naslove po novinama koje je raširila pred sobom na sto. “Kasapin iz predgrađa ponovo napao”, “Sestre Ristić pre deset godina i sadašnja ubistva – postoji li veza?”, “Psihopata vadi organe iz žrtava”, “Još jedno telo žrtve Kasapina nestalo iz mrtvačnice”, “Usamljeni bezumnik ili organizovana trgovina ljudskim organima?”
Pogledala je u kafu i odustala. Poznavala je devojku koja je stradala sinoć. Radila je u kiosku preko puta Ivanove zgrade.
Telefon je zazvonio negde u dubinama glomazne crne torbe. Neverovatno kako ga je napipala odmah, čim je zavukla ruku.
- Ana! Kovačević neće moći. To mu je sestra od tetke. – rekao je šef.
- Tijana…? – pokušala je da se izvuče.
- Pa nemoj me zajebavati! Znaš da joj je onaj prethodni bio dečko. Bila si tu kad smo je skinuli sa slučaja.
Uzdahnula je i još jednom bacila oko na naslove.
- Stižem. – rekla je hladno, ostavila novac za kafu na stolu, obukla jaknu, okačila torbu o rame i izašla iz bara.

*****

Svetlost sa ulice jedva se probijala do ovog ćorsokaka, do njene slepe ulice, slepog ćošeta. Muve su zujale oko kontejnera. I to je bilo sve što se moglo čuti. Ne… ne samo to. To – i udaljeni koraci koji postaju sve bliži.
“Možda je običan prolaznik”, mislila je, skrivajući svoju mršavu priliku odevenu u rite iza gvozdene skalamerije pune smeća. Čula je od Pacolovca da sada masovno hapse prosjake i beskućnike. Neki su ljudi, valjda, ubijeni. “I onda odmah na nas, odmah na nas, na nas, na nas, nas…” ponavljala je ritmično, ljuljajući se u čučnju poput prestravljenog deteta, očekujući nailazak vlasnika stopala čiji bat odzvanja po pločniku.
A onda tišina. Taj neko je stao. Ili je stigao gde je hteo nešto ranije, pre njenog sokaka, ćorsokaka, mračnog skrovišta iza kontejnera. Provirila je iznad gomile smeća najpre pramenom zapetljane, prljave sede kose. Zatim naboranim čelom. Zatim svetlim očima okruženim borama i ožiljcima. Nigde nikog. Pridržala se drhtavim prstima za ručku poklopca, kako bi lakše ustala. Kukovi su je ubijali. Korak ustranu, udesno, pa još jedan. Onda par unapred. Izgegala se na svetlost. Oslušnula je. Muve su zujale Mocartov rekvijem. U pauzi između dva tona, kao neprimeren šum, ubacio se zvuk jednog koraka. Ne njenog. Oštrica sevnu, i ona se zanese i pade postrance. Prilika se saže, ponovo zari nož i povuče dugu liniju reza, od pubične do grudne kosti. Gledala ju je zabezeknuto, ali je ubrzo više nije videla: pred očima su joj se smenjivali prizori tumaranja među kontejnerima, napuštanja stana, gubljenja posla… Pre nego što joj je lobanja razbijena, setila se aplauza na koncertima i publike koja joj se osmehuje, vežbi prstoreda na klaviru, sahrane hrčka u dvorištu, pada s ljuljaške, bele majčine sise…

*****

Pet izjutra. Normalan svet spava, a ona fotografiše trupla po gradskim ćumezima. Jedno truplo, tačnije. Šefu je javila da pošalje ekipu na lice mesta pre pet minuta. U narednih deset bi, otprilike, trebalo da stignu.
- Tamara. – rekao je glas iza njenih leđa. Osvrnula se. Još jedan prosjak. Ofucan, zarastao u kosu i bradu.
- Čuvena pijanistkinja Tamara, u svoje vreme. – nastavio je. – Ima nas… čuvenih i nečuvenih. Nepismenih i prepismenih. Samo u ovom bloku jedan pesnik. Jedan mašinski inžinjer. Dva doktora nauka.
“Bulazni za medalju”, pomislila je, gledajući ga ovlaš, preko volje.
- Jeste li videli nešto sumnjivo?
- Jesam li video šta se desilo. To je pravo pitanje. – ispravio ju je.
Izdigla je levu obrvu i pogledala ga s visine.
- I? – dodala je hladno. – Jeste li videli šta se desilo?
Podigao je glavu i pogledao je pravo u oči. Odjednom ju je stresla jeza.
- Tata…? – uspela je da izusti pre nego što je munjevito izvadio nož iz rukava i zario joj ga u stomak duboko, duboko…
- Jesam, video sam šta se desilo. – rekao je kada je završio, navlačeći rukav preko krvave šake. Zatim je, tako umotanom rukom, izvadio iz njene crne torbe dugo sečivo i položio ga na pokraj Tamare.
Anino telo se trzalo poput marionete na žicama nespretnog lutkara. Prišao joj je, i nožem počeo da proširuje ranu.
- Ta… tata… - krkljala je.
Pogledao je u njene blede oči s dubokim prezirom.
- Moje kćeri su mrtve. Odavno.
Podigao je nekakvu staru ciglu sa zemlje i razbio joj glavu. Odmakao se. Izvadio flašu petroleja iz jakne. Čekao.
Iz krvave rane na trbuhu, jedan po jedan, počeli su na trotoar da se izvlače uljezi. Prvi je bio nekako mehurast, s cevima na dva kraja, pomerao se unapred lagano ritmičnim kontrakcijama. Starac je znao gde da gleda pa je uočio set malih pipaka koji su dodatno pomagali kretanje. Neko drugi, neiskusan kao što je i on bio pre nego što je shvatio stvari, pomislio bi da se radi o običnom želudcu.
Sledeći su napolje ispuzali bubrezi, a za njima žuč, jetra, pluća. Vukli su se prema prosjaku polako ali uporno, očajnički, instinktivno privučeni potencijalnim novim domaćinom. Poslednji je iz glave ispuzao onaj koji je ličio na mozak.
Poprskao ih je petrolejom i bacio zapaljenu šibicu. Prvi put za tolike godine, čuo im je glas: skičali su kao prasci na klanju, samo nešto tiše. Gledao je kako se grče, skupljaju, sagorevaju do kraja. A onda je pogledao u beživotno telo devojke i zaplakao.
- Sad… sad mogu.. . – jecao je. – Sada mogu da te sahranim.

*****

Našli su ga na groblju, kako vraća ploču nadgrobnog spomenika svojih kćeri na mesto.
- Ruke uvis! – dreknuo je šef.
Prosjak se okrenuo, pogledao, izbrojao šest cevi uperenih u sebe. Zagledao im se u oči. Prepoznao čak petoricu nastanjenih. Nasmejao se dok je podizao ruke u vis.
- Smrdljivac! Smrdljivac! Ja sam inače običan smrdljivac, kao i većina nas bezdomnih, uostalom. – blebetao je veselo otkrivajući par krnjavih zuba.
Policija se primicala, korak, pa još jedan.
- Ali danas, danas! Danas ipak ne tako običan. Danas smrdim posebno! – rekao je značajno, a zatim mu se u desnoj šaci stvorio upaljač. Jedan klik, i olabavljeni prsti… buknuo je kao veličanstvena buktinja.
- Dovraga! – opsova šef, ne primećujući neobičnu glad u bledim očima potčinjenih koji se okrenuše ka njemu.
 
Pa majkumu, invazija vanzemaljaca-parazita koji ti izvade organe i zauzmu njihovo mesto (jer su sami u obliku organa, jel :mrgreen: )
I očito ih uništavaš spaljivanjem.

Kao što spaljivanjem sprečavaš da budeš "naseljen".

Ama baš niko nije primetio invaziju vanzemaljaca-parazita :sad2:
 
sanja*;bt287289:
Pa majkumu, invazija vanzemaljaca-parazita koji ti izvade organe i zauzmu njihovo mesto (jer su sami u obliku organa, jel :mrgreen: )
I očito ih uništavaš spaljivanjem.

Kao što spaljivanjem sprečavaš da budeš "naseljen".

Ama baš niko nije primetio invaziju vanzemaljaca-parazita :sad2:
Kliknite za proširenje...

Eo nisam... I can’t even... this is just... oh my... weird :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top