(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
OD DUŠE
Da li postoje divni dani? O daaaaaa, postoje. Donose ih divni ljudi u svojim Dušama, kao što loše dane donose loši ljudi, tužne donose tužni, pametni donose pametne itd. To sam naučila. Duh i Duša su sistem spojenih sudova. Muškog i ženskog roda, jedno na drugo upućeni. Ukoliko su u skladu, to je dug i sretan brak.
Dan proveden u Aranđelovcu kod prijatelja. Počinje ranojutarnjim ustajanjem, mirom, ponekom šalom i obaveznim lajanjem troje pasa (gospođica Nerita je kod nas na uskršnjem odmoru hahaha).
Popakovasmo poklone, ofarbana jaja, jakne i pokret. Maca vozi na tamo, a Maki nazad, iz razumljivih opuštajućih razloga ponosnog oca. Samo da napomenem, da je taj isti otac, a i ostali ukućani, izuzetno sretan što ja ne vozim...toliko, da čak zarad bezbednosti žrtvuje i, zbog naših radnih vremena, retke opuštajuće hik trenutke hahaha Na svu sreću, od mene, niko ne očekuje da išta žrtvujem hahahahaa Nas četvoro, Maca, Maki,snajka i ja, povezosmo i Macinog kolegu kod koga zapravo i idemo. Ostatak njegove porodice, koja inače živi i radi u Begradu, je već u Aranđelovcu i čeka nas u staroj porodičnoj kući.
Doček, graja, grljenje, pokloni, kafa, rakijica, doručak, nutkanja, smeh, priča.
„I sunce ste nam doneli“ vesele duše govore.
„Mama, jel’ sam ti rekla da će granuti sunce i biti lep dan za napolje kad oni dođu...a, vidiš da je tako“ i grli me.
„Jesi, sad možemo biti napolju“
„Sve je to od duša, dušo“
Puca pogled, lepo je. Dvorištem se utrkuju reči, smeh, šala, dosetke.
Radio Dženerika pušta lepu srpsku muziku. Začu se „Kroz šljivike i livade“
„Šefe, evo himne naše smene, tj. tvoje pesme hahahah“ i počesmo svi da pevamo. Sunce greje, međ krošnje se svija, glasovi zvone puneći duše pripadnošću, blagošću. Svetovi u svetu, tako bliski i potrebni jedni drugima. Isto a različito. Samo ljudski čopor. Zeleni mir kao melem.....mmmm....opija svojom nemom pričom.
Muški počinju sa pripremama za roštilj i kotlovinu. E, tu kotlovinu nismo probali do sad. Jeli smo svašta sa talandare ili tanjirače, kako se gde zove, a ovo je nešto slično, i izvrsno.
Svi se raštrkaše po avliji. Ostah sama za stolom. Muzika svira .....sunce u nebu...sunce u granama.....mir u vazduhu....mir u meni smeši se na jednom od mojih „puteva za nigde“....mmmm
Buljuk dece, ove njihove i komšijske, prenu me iz sunčanog sanarenja. Jurnuli su na ljuljašku koja visi debelim konopima zakačena na jaku granu šljive dženerike što hlad pred kućom pravi. Najjači se pope na automobilsku gumu koja je sedište ljuljaške i poče vika i „jače,jače“ Dno gume je obloženo mrežom od konopca, da malene zadnjice ne propadnu.
Onda, kolega reče da nas Maki vozi u park Bukovička banja jer zna da ja volim cveće, prirodu, pa da vidim kako je tamo. Naterasmo Makija, koji je jedini smeo da vozi.
Bože što je lepo. Bože što si lepa Srbijo, sa sve Bukuljom, Oplencem, sa srcem u belom Venčanskom kamenu i dušom za istoriju vezanom krvlju i zelenim granama. Bože Srbijo lepa li si korenom ojačanim od istorije duše. Bože, Srbijo lepa li si od tradicije i ponosa...i moja si
Venčac, prelepi beli kamen u nedrima planine živi. O da.....živ je. U parku je mnoštvo skulptura od njega isklesano. Naši umetnici i strani daruju mu život svojim Duhom i Dušom. Stvaranje koje traje od 1966. godine, jedinstveno u svetu, neponovljivo. Venčac, kamen uzidan u Belu kuću u Vašingtonu, u spomenik Slobode u Njujorku, u mauzolej na Oplencu, zadužbinu kralja Petra I Karađorđevića u kojoj su sahranjeni članovi kraljevske porodice.
I sve to u parku Bukovička banja, u okrilju Miloševog konaka, letnje rezidencije i skupštinskog doma koji je 1865. god. počeo da gradi knez Mihailo Obrenović. Prelep primer arhitekture srpskog romantizma. Na žalost, konak nije u upotrebi.
Međ mnogim izvora blagotvorne vode, beli kamen živi u tradiciji, stvaranju, optočen cvećem i stazama...koren, zemlja, kamen, čovek.....čopor.
Ne znam zašto, ali dok sam šetala i fotografisala prosto je svirala muzika..i pesma me je pratila kroz zeleni raj....a duša......pa.....pogledajte i poslušajte...
Taman stigosmo kad treba, na postavljanje stola. I onda krenu smeh, šala. Nisam se toliko smejala u komadu ne pamtim od kad. Svi veseli, mili, nasmejani. Pevali smo, plesali, ludirali se uz izvrsno vino hahaha Tolika pozitiva i snaga čopora puni baterije. Moramo nazad jer Maca i kolega idu pravo na posao, noćna smena, a i ona tri krznena stvora su navijena na 18 sati za klopu, posebno Mrki koji je kao švajcarski sat hahaha. Kasnimo, i ko zna šta će nas dočekati kući od njihovih ujdurmi. Polazimo uz dogovor da se opet okupimo kod nas u selu za dane Žetve koje je moj muž ustoličio kao porodična i prijateljska okupljanja svakog leta. Povratak je veseo, raspričan. Mi sa razvezanim jezicima od hik lepotinje zavitlavamo Makija koji jedini nije smeo ništa popiti, toliko da Maca ne može da telefonira direktoru hahahaha
Prelep dan, sjajan dan, od lepota duša satkan...kao tkanica što je za pojasom nosimo, uvek tu da duh pridrži, da se drugi iz čopora za nju uhvati kad poklekne ili kad se veseli......zato ga i zapisah u knjigicu
Sretan Uskrs svima, od srca
sad će brojke da se slegnu i u knjigu lepo legnu 
