Od čega su bolovali slikari?

[Poli46]

Glavni simptom generalizovanog anksioznog poremećaja je hronična teskoba i zabrinutost koje traju danima, sedmicama i mesecima.
Obično se usmerava oko tema kao što su zdravlje, novac ili karijera.
Upečatljivi prikazi ljudi sa anksioznim poremećajima nalaze se na platnima Edvarda Muncha

„Veče u ulici Karl Johan” (1892); „Anksioznost” (1894).
Munch (1863–1944) je tipičan predstavnik ekspresionizma u slikarstvu. Bio hroničan bolesnik celog
svog života. Večno je bio nespokojan, ispoljavao je simptome anksioznog poremećaja. Osećaj straha
pojedinca od samoće u gužvi velegrada prikazao je na slici „Veče u ulici Karl Johan”. Te zabrinute ljude
je dve godine kasnije smestio u prirodni ambijent na obali mora na slici „Anksioznost”. Uzrok teskobe
nije više gomila ljudi okružena sumornim kućama grada, već uznemiravajuće prostranstvo prirode.
Mnogo teži anksiozni poremećaj je panični poremećaj koji spada u najbolnija životna iskustva. Može se
ponavljano javljati tokom vremena i može biti izrazito ograničavajući za pacijenta. Bolesnik oseća užas
koji nastaje bez vidljivog povoda, pretnju skore smrti, što privremeno sprečava racionalno mišljenje.
Za vreme takvih napada često se javlja osećaj bliske smrti.

 

[Poli46]

Napad panike iskusio je i Munch, a kasnije je to svoje iskustvo ovako opisao:
„Šetao sam putem sa dva prijatelja – sunce je zalazilo – nebo se odjednom
pretvorilo u krvavo crvenu boju – osetio sam se preplavljen melanholijom.
Zaustavio sam se i nagnuo preko ograde smrtno umoran – oblaci su bili
kao krv i plameni jezici iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji
nastavili dalje, a ja sam stajao sam, drhćući od strepnje. Osetio sam
beskonačni krik koji je prodirao kroz prirodu.”. Svoja raspoloženja Munch
prenosi i na platno, služeći se linijama koje se izdužuju i povijaju, kao i
tonovima boja koje deluju ponekad melanholično, a ponekad – zastrašujuće.
Takvu atmosferu stvorio je na slikama „Krik” u nekoliko verzija.

E. Munch – „Krik” iz 1893, 1895. i 1910. i grafika iz 1895. godine.

Posmatrajući Munchove slike može se sa sigurnošću zaključiti da je slikar patio i od
opsesivno kompulsivnog neurotskog poremećaja. Ovaj poremećaj je karakterisan
prisustvom ponavljajućih ideja i opsesija i ponavljajućih impulsa i radnji koje se
nameću najčešće protiv volje samog bolesnika. Na slikama Muncha to je ponavljanje
ambijenta (puta pored mora) u koji on smešta svoje likove. Međutim, posmatrajući
celokupan Munchov opus postaje jasno da je ovaj umetnik patio i od težih mentalnih
poremećaja...Ali je bio velik!!!!

 

[Poli46]

Veruje se da je pored ostalog Munch bolovao i od bipolarnog poremećaja, poznatog
i kao manična depresija. Stanje depresije prikazao je na slikama „Melanholija” i „Bol”.
Na slici „Melanholija” iz 1892. godine, osoba koja sedi na obali mora obuzeta je mračnim raspoloženjem zbog kojeg ne želi da uživa u lepoti morskog pejsaža koji se pruža pred
njom. Umetnik svoju depresiju oseća kao bol. Smeštajući osobu u isto okruženje kao
na slici, koja je nastala četiri godine ranije, pejsaž postaje mračan i skoro jednobojan,
kao odraz depresivnog raspoloženja

E. Munch – „Melanholija” (1892); „Bol” (1894); „Melanholija” (1896).

Od manične depresije patio je i Vincent van Gog, veliki slikar postimpresionizma
(1853–1890). Samo dve godine pre prve Munchove slike „Melanholija”, nastala je
Van Gogova slika „Tugujući starac” (1890) koja prikazuje čoveka u dubokom
depresivnom stanju.

V. van Gog – „Tugujući starac” (1890).

 

[Poli46]

Od blažeg oblika bipolarnog poremećaja je najverovatnije patio i veliki slikarski poeta
prve polovine dvadesetog veka Marc Chagall (1887–1985). On je neobično cenjeni
rusko-francuski nadrealističko-ekspresionistički slikar i grafičar, jevrejskog porekla,
koji je veći deo svog života proživeo u Francuskoj. Na nekoliko slika, nastalih u
doba teškog umetnikovog perioda, varirana je tema dvostrukog lica sa jednom
njegovom stranom, obično mračnom, a drugom – svetlom, ili jednom stranom tužnom,
a drugom – nasmešenom.

M. Chagall – variranje glave sa dva lica, uglavnom u periodu između 1913. i 1983. godine

 

[Poli46]

Frida Kahlo je anatomski tačno svoje teške povrede ovekovečila na nekoliko svojih slika.

F. Kahlo – autoportreti sa prikazom posledice traume koju je doživela 1925. godine.

Međutim, slika, skulptura, poema, kompozicija, pripovetka ili roman, mogu biti ne samo
odraz duha umetnika, već mogu ukazivati i na neko organsko oboljenje ili prikazivati svoj
fizički status. Frida Kahlo (1907–1954) je meksička slikarka jevrejskog porekla.
U septembru 1925. godine doživela je tešku saobraćajnu nesreću (sudar autobusa
i trolejbusa) u kojoj je veoma teško povređena. Imala je nekoliko preloma kičmenog
stuba, prelom ključne kosti, slomljena rebra, prelom karlice, jedanaest preloma desne
noge i dislocirano rame i desno stopalo. Metalni rukohvat joj je probio abdomen i uterus.
Ova nesreća je imala bitan uticaj na njene slike na kojima dominira tema boli i patnje.

 

[Poli46]

Van Gogova psihička oboljenja uticala su kako na njegovo raspoloženje (samoubistvo
u toku faze depresije), tako i na percepciju stvarnosti. Otuda je najverovatnije da je
odsecanjem uha nastojao da otkloni slušne halucinacije koje su ga mučile . Nakon dugih
i bolnih problema sa anksioznošću i mentalnim bolestima (depresija, shizofrenija), umro
je od prostrelne rane metkom u svojoj 37. godini. Opšte je prihvaćeno mišljenje da je izvršio samoubistvo...Ne verujem!!!

V. van Gog – autoportret sa odsečenim uhom (1890).

 

[Poli46]

Agresija prema drugim osobama, u smislu njihovog povređivanja ili uništavanja života.
Salvador Dalí (1904–1989) je španski (katalonski) umetnik koji je svojim talentom i samoreklamerstvom uspeo da postane najznačajniji predstavnik pokreta pod nazivom
„nadrealizam”. Bio je poznat po svojoj ekscentričnosti i egzibicionizmu. Manje je poznato
da je u detinjstvu i mladosti imao napade agresivnosti. Kao dete je često fizički maltretirao
svoju 3 godine mlađu sestru, a uoči dolaska pape u Figueras toliko ju je istukao da je
morala ostati u krevetu.
Slika pod nazivom „Rock-n-roll” možda i podsvesno asocira na agresiju.

 

[Poli46]

Drugi zabeleženi agresivni eksces desio se 1922. godine u studentskom domu u Madridu
kada je kolegi, koji je studirao na muzičkoj akademiji, potpuno uništio violončelo skačući
po njemu. Nakon smrti Gale, njegove životne saputnice, uradio je niz slika koje prikazuju
violentni napad na violončelo. Da li je gubitak voljene osobe ponovo probudilo u njemu
agresiju koja je sada bila izražena slikama?

Serija slika iz 1983. godine koje prikazuju agresivni napad na violončelo.

 

[Poli46]

William Untermohlen (1933–2007) je bio američki slikar koji je živeo i radio u Londonu.
Kada je 1995. godine saznao da boluje od Alchajmerove bolesti, upustio se u ambiciozan
poduhvat izrade serije autoportreta. Umetnik se ovim projektom bavio narednih 5 godina prilagođavajući svoj stil napredovanju ograničenja u percepciji i motorici. Slike nastale u
tom periodu snažno dokumentuju faze ove teške degenerativne bolesti. Godine 2000.
je prestao slikati kada je zbog potpune nemoći prebačen u ustanovu za posebno brigu.
Umro je sedam godina kasnije. Ova serija autoportreta služi kao jedinstveni umetnički,
medicinski, ali i lični rekord čoveka u borbi sa demencijom.

W. Untermohlen – „Autoportret” iz 1967. godine je iz vremena kada je umetnik bio zdrav.
Ostalih sedam autoportreta je nastalo nakon što je saznao da boluje od Alchajmerove bolesti.

 

[Neprilagođena]

Henri Marie Raymond de Toulouse-Lautrec-Monfa(1864-1901)
Francuski slikar i grafičar.

Kao dete slomio je obe bedrene kosti .Ti prelomi nisu pravilno zarasli. i njegove noge prestale su da rastu, tako da ostaje niskog rasta.
Tada je ustanovljeno da ovaj umetnik boluje od neobične bolesti, koja je kasnije postala poznatu i kao Tuluz-Laterik sindrom, zbog retkosti stanja.
Ovo je defekt koji sprečava regeneraciju kostiju, čineći ih krhkim. Još jedna posledica ove bolesti je kratak rast.

Verovatno nesrećan i ogorčen Lotrek slika likove na lucidan način , oštrim potezima ih hvata u trenutku kada dobijaju neobičan, groteskni izgled.
Lautrec nas uvlači i u svet žena iz javnih kuća. U njihovim portretima naglašava ono što je karakteristično-taj svet ili polusvet je obično alkoholiziran, erotičan i morbidan ...
Na slici "U Mulen ružu "(1892)zabeležio je atmosferu veselja i teskobe na takav način da pomislimo kako je umetnik ovaj noćni klub smatrao mestom zla.


Lotrek je umro u 37.godini , uništen alkoholom i sifilisom.

​

 

[Neprilagođena]

Klod Mone (1840-1926)

Kada mu je dijagnostikovana katarakta u Parizu tokom 1912. godine, Mone je imao 72 godine, ali je i dalje stvarao, iako je teška bolest uticala na njegov rad.
Neke od njegovih slika lokvanja i vrba, koje su završene u periodu od 1918. do 1922. godine, savršeno su ispoljavale ovaj njegov nedostatak. Osećaj atmosfere i svetlosti koji je bio karakterističan za njegove ranije radove nestao je, a umesto njega, javio se nedostatak plavičaste svetlosti i prisustvo neke mračne obojenosti.
Kako je Mone stario, problem sa vidom postajao je sve prisutniji, a on je pokušavao da uz dodatne napore drži paletu kako treba i ne izmeša boje koje je nanosio na platno.
Mone je za slikarskim štafelajem proveo više od 60 godina i za to vreme stvorio je veštinu slikanja, posebno ako se uzme u obzir da je ponavljao iste motive koje je nalazio u svom vrtu u Živerniju nadomak Pariza.
Motivima prirode, cveća, mostova i vode ostao je veran celog svog umetničkog života, samo su oni vremenom, prateći njegovu bolest, poprimali teške smeđe i mutne nijanse, umesto blistavih i sjajnih, kakvi su bili u realnosti i na ranijim slikama kada mu je vid bio savršen.


1905

1918/1919

1924/1926

 

[Poli46]

Interesantan je slikarski ogled koji je imao za cilj prikazati delovanje LSD-a. Dietilamid lisergičke kiseline (skraćeno LSD) je jedan od najsnažnijih halucinogena. Otkrio ga je 1938. godine
švajcarski hemičar Albert Hofmann u laboratorijama kompanije Sandoz. Supstancija je
5 godina bila zaboravljena, a kada je ponovno s njom počeo raditi, Hofmann je osetio neku „opijenost” (najverovatnije zbog resorpcije preko kože) i to iskustvo je opisao u svom laboratorijskom dnevniku, a kasnije i objavio u Sandoz-ovom časopisu: „U petak popodne,
16. aprila 1943. godine, dok sam radio u laboratoriju, obuhvatio me čudan osećaj vrtoglavice i nemira. Predmeti kao i likovi mojih saradnika u laboratoriju počeli su trpeti optičke promene.
Nisam bio u mogućnosti da se usredsredim na svoj rad. U stanju sličnom snu otišao sam kući,
gde me je savladala neodoljiva potreba da legnem i spavam. Svetlost je bila toliko intenzivna,
da je bila neugodna. Navukao sam zavese i odmah pao u neobično stanje „pijanstva”, koje je karakterisala preterano bujna mašta. Kada su oči bile zatvorene, prema meni su navirale fantastične slike izvanredne plastičnosti i intenzivnih boja. Nakon dva sata, ovo stanje je
postepeno slabio i bio sam u mogućnosti pojesti večeru s dobrim apetitom.

Serija portreta urađena u toku 8 sati pod uticajem LSD-a.

 

[Poli46]

Strašni sud-Mikelanđelo

Naučnici su pomogli da se otkrije istinska drama freske „Strašni sud”, koju je veliki slikar Mikelanđelo Buonaroti naslikao na zidovima Sikstinske kapele. Proučavajući portrete Mikelanđela, naslikane 20-30 godina pre njegove smrti, italijanski kulturolozi obratili su pažnju na čudan položaj njegovih ruku i prstiju koji nije karakterističan za zdrave ljude. Ove „pogrešne” ruke mogle su biti greška nekog nepoznatog autora da nije reč o velikom majstoru koji je takav položaj ruku naslikao na svim svojim portretima, i to naslikanim nakon njegove 60. godine.
Lekari koji su izučavali ove portrete objasnili su da je Mikelanđelo patio od teške bolesti zglobova – osteoartritisa, zbog koje ruke i prsti postepeno gube pokretljivost, a čovek oseća veoma jak bol.
Pre ovog otkrića istoričari umetnosti su smatrali da je veliki umetnik patio od druge bolesti zglobova – gihta, međutim, lekari na portretima Mikelanđela nisu pronašli dokaze za ove tvrdnje.
Ukoliko je veliki umetnik zaista patio od osteoartritisa, onda su „Strašni sud” i niz drugih njegovih dela iz kasnog perioda bili istinski pakao zbog kojeg je morao da trpi strašne bolove tokom slikanja. Bio je to Mikelanđelov lični strašni sud. Međutim, upozoravaju stručnjaci, da je slikarski mag ostavio slikarsku četkicu njegove ruke bi „odrvenile” mnogo ranije.

 

[Poli46]

Rheumatoid-Arthritis-Pierre Auguste Renoir

Pierre-Auguste Renoir (1841-1919), jedan od najslavnijih svetskih slikara impresionista, veći
deo svog života bolovao je od reumatoidnog artritisa. Njegovi simptomi su se razvili kada je
imao 50 godina i postali su agresivni u dobi od oko 60 godina što je dovelo do gotovo potpunog invaliditeta kada je imao 70 godina. Iako su deformiteti koje je pretrpeo zbog reumatoidnog artritisa onemogućavali, Renoir nikada nije prestao da slika i nije umanjivao kvalitet svog rada. Prelazak između stilova koje je slikar usvojio (impresionistički, sušni i biserni period) nemaju nikakve veze sa fazama pogoršanja ili uspostavljanjem deformiteta zglobova usled reumatoidnog artritisa. Njegov rad prikazuje aspekte sposobnosti tela da prevaziđe bol i fizička ograničenja.

 

[Neprilagođena]

Pogledajte prilog 1020207
Strašni sud-Mikelanđelo

Naučnici su pomogli da se otkrije istinska drama freske „Strašni sud”, koju je veliki slikar Mikelanđelo Buonaroti naslikao na zidovima Sikstinske kapele. Proučavajući portrete Mikelanđela, naslikane 20-30 godina pre njegove smrti, italijanski kulturolozi obratili su pažnju na čudan položaj njegovih ruku i prstiju koji nije karakterističan za zdrave ljude. Ove „pogrešne” ruke mogle su biti greška nekog nepoznatog autora da nije reč o velikom majstoru koji je takav položaj ruku naslikao na svim svojim portretima, i to naslikanim nakon njegove 60. godine.
Lekari koji su izučavali ove portrete objasnili su da je Mikelanđelo patio od teške bolesti zglobova – osteoartritisa, zbog koje ruke i prsti postepeno gube pokretljivost, a čovek oseća veoma jak bol.
Pre ovog otkrića istoričari umetnosti su smatrali da je veliki umetnik patio od druge bolesti zglobova – gihta, međutim, lekari na portretima Mikelanđela nisu pronašli dokaze za ove tvrdnje.
Ukoliko je veliki umetnik zaista patio od osteoartritisa, onda su „Strašni sud” i niz drugih njegovih dela iz kasnog perioda bili istinski pakao zbog kojeg je morao da trpi strašne bolove tokom slikanja. Bio je to Mikelanđelov lični strašni sud. Međutim, upozoravaju stručnjaci, da je slikarski mag ostavio slikarsku četkicu njegove ruke bi „odrvenile” mnogo ranije.

U svojim kasnim sedamdesetim godinama, Mikelanđelo je pisao svom nećaku da mu bol u rukama –
primarnom alatu njegove slavne umetničke karijere – umnogome otežava život.

- Pisanje mi pričinjava veliku nelagodu - žalio se italijanski renesansni umetnik.
Ako mu je pisanje toliko teško padalo, onda bi korišćenje čekića i dleta ili četkice, bilo gotovo nemoguće.


Autoriteti u Bazilici Santa Kroče u Firenci, gde je umetnik sahranjen, zabranili su ekshumaciju
Mikelanđelovih ostataka u svrhu istraživanja, pa je timu od 5 medicinskih istraživača preostalo samo da budu – kreativni.
Njihova studija iz 2016. godine, objavljena u časopisu Kraljevskog medicinskog društva,
oslanjala se na dva portreta umetnika napravljena dok je bio živ, zajedno sa kasnijom kopijom,
koja prikazuje njegove unakažene ruke.
Dijagnostikovali su mu osteoartritis, uzrokovan dugotrajnim i napornim radom.
Dugogodišnje rezbarenje kamena iskrivilo je njegove prste i učinilo ih bolnim.

​

 

[Neprilagođena]

Strabizam Leonarda da Vinčija​

Studija objavljena u časopisu Američke medicinske asocijacije iz 2018. godine tvrdi da je Leonardo da Vinči imao strabizam –
poremećaj vida pri kojem oči ne stoje paralelno, nego u određenom pravcu pogleda postoji devijacija,
što dovodi do gubitka percepcije dubine –
nevolje koja može objasniti izvanrednu veštinu renesansnog majstora da slika udaljenost i dubinu na ravnim površinama
s preciznošću po kojoj je postao slavan.

Analizirajući smer pogleda u šest da Vinčijevih portreta, dve skulpture, dva ulja i dva crteža, Tajler je otkrio da neki od radova ukazuju na znakove egzotropije, jer oči portreta gledaju ka spolja.

Egzotropiju kao oblik strabizma koji su dijagnostikovali da Vinčiju, ima oko 1% ljudi.
Da Vinčiju je ova anomalija omogućila je da vidi svet iz drugačijeg ugla.
Ono u što je gledao, za njega je izgledalo više poput ravnog platna,
a ne kao prosečnom čoveku – trodimenzionalni objekat,
zbog čega je mogao snažno razumeti trodimenzionalne objekte.

​

 

[Neprilagođena]

El Grekova "izdužena" vizija​

El Grekove izdužene figure su predmet mnogih kontroverzi.
Od oftalmologa Germana Beritensa 1913. godine, potekla je teorija da je El Greko imao astigmatizam
– dioptrijska greška usled koje se svetlosne zrake ne lome jednako na svim meridijanima oka,
zbog čega je slikar video zamagljene i izdužene figure, koje je potom projektovao na platno.
Beritensova teorija je naizgled objasnila El Grekovu slikarsku tehniku,
što je svojevremeno privuklo veliku medijsku pažnju.

Ali, skoro jedan vek kasnije, drugi istraživač je utvrdio da je Beritensova logika bila intuitivno na dobrom tragu,
ali da je suštinski – neispravna.

U studiji iz 2002. godine objavljenoj u časopisu “Leonardo”, Stuart Anstis,
psiholog sa Kalifornijskog univerziteta, tvrdi da su
El Grekova “izduženja” ipak više pitanje njegove slikarske tehnike nego dioptrijske greške,
jer u slučaju da je zaista imao astigmatizam, vizije platna i subjekta bi bile jednako iskrivljene.

Drugim rečima, ako bi El Greko naslikao portret plemića, onda bi i portret i subjekat morali da budu jednako iskrivljeni u njegovoj viziji,
kako bi se potvrdila dijagnoza.
U eksperimentima koje je sproveo Anstis, dokazano je da su ljudi koji imaju astigmatizam u stanju da nacrtaju proporcionalne objekte.

Izduženost i ekspresivna „deformacija” likova koje je slikao, u El Grekovom slučaju su se ipak pokazale
kao deo njegovog slikarskog izraza, kojim je hteo da doprinese dramatičnosti.

Portrait Of Man
El Greco

​

Degenerativni proces Paula Klea​

Poslednjih pet godina života švajcarsko-nemačkog umetnika Paula Klea bilo je naročito plodonosno:
u tom periodu, on je proizveo gotovo 2.500 umetničkih dela – četvrtinu svog celokupnog rada.

Ali ovi radovi su mu fizički najteže pali, jer je patio od degenerativnog procesa
koji je uključivao kožnu bolest, čireve, anemiju, teški oblik artritisa i otok jednjaka.
Skoro 40 godina nakon Kleove smrti, umetnikova bolest je zainteresovala mladog dermatologa Hansa Sutera,
koji je decenijama rekonstruisao istoriju umetnikove bolesti u svrhu čega je razgovarao sa Kleovom udovicom i sinom i
analizirao pisma u kojima on opisuje simptome svoje bolesti.

Suter je svoje zaključke sumirao u okviru članka i knjige
(i jedno i drugo je objavljeno 2010. godine)
, da je Klee imao difuznu sistemsku sklerozu – retku autoimunu bolest.

Iako se čini da bolest nije promenila Kleov umetnički stil,
Suter konstatuje da je pogoršanje Kleovog zdravstvenog stanja pratio set stresnih okolnosti:
smatran degenerisanim umetnikom pod pritiskom Gestapoa,
krajem 1933. godine Kle gubi posao predavača na Dizeldorfu i sa porodicom zauvek odlazi u Švajcarsku.

Uprkos tome što je bio cenjen u celoj Evropi,
doživeo je da se njegovi radovi javno spaljuju i jeftino prodaju u Nemačkoj.
Poslednju deceniju života provodi povučen i opterećen teškom sklerodermijom.