Дрхтећи улазим у Храм Узвишености.
Тражим те драге,меке очи. Да утонем у њих.
Одједном очи постадоше тако круте и оштре, тако уобичајене.Такве очи гледају само једном.
Плашим се, изгубићу реч.Зато је одзвањам у себи милионима година да је сакријем од ветра, сунца, кише.
Када би очи погледале још једном, да их ставим на реч.па да их носим са пустиње на планину, са планине на звезде, да победим свет, смрскам га и ставим у зрно песка.
Ваљда се очи поигравају мноме. Кад нешто свитне у мраку,помислим да ме очи задиркују, кад нешто трепне у тишини,помислим да ме очи чикају.
Али такве очи су ме само једном среле, такве очи су ме само једном погледале.
Тражим те драге,меке очи. Да утонем у њих.
Одједном очи постадоше тако круте и оштре, тако уобичајене.Такве очи гледају само једном.
Плашим се, изгубићу реч.Зато је одзвањам у себи милионима година да је сакријем од ветра, сунца, кише.
Када би очи погледале још једном, да их ставим на реч.па да их носим са пустиње на планину, са планине на звезде, да победим свет, смрскам га и ставим у зрно песка.
Ваљда се очи поигравају мноме. Кад нешто свитне у мраку,помислим да ме очи задиркују, кад нешто трепне у тишини,помислим да ме очи чикају.
Али такве очи су ме само једном среле, такве очи су ме само једном погледале.