OČEKIVANJA
Već nedeljama leži zbog bolova u kičmi. Dopizdelo joj. Sinoć je i plakala. A retko plače.
Ali, sinoć je glupa bespotrebna misao, poput onih iz njene romantično proživljene mladosti , preplavi i izmami joj suze pre nego što je stigla da reaguje.
On je spavao na svojoj strani kreveta. Ona je s daljinskim u ruci čekala slatku omamu sna. Bila je nemirna, iako je, davno izdresirana za krizne situacije, sebi govorila da je sve u redu.
Tableta još nije delovala pa je bol u kičmi pulsirao, kao da nema nameru ikad prestati.
Ali, ni taj dosadni, nekim razlogom ubačen u njeno telo bol ,nije bio to što je bolelo tog trena.
Drugo je bolelo.
U njenim grudima je mala ptica počela da treperi ...prvo lako...a onda sve jače, kako su se negativne misli rojile jedna za drugom...
Juče mu je rekla da pita prijatelja lekara može li ubrzati taj pregled na koji ona čeka.
Veče su proveli zajedno, njih dvojica i još nekoliko pajdaša.
Sedeli su, pili, imao je priliku. Ali, nije ga pitao.
Zna ona da će on pitati već sutra, da će to rešiti, ali ne shvata kako je mogao da zaboravi.
To i boli, ta pomisao da ONA NE BI zaboravila.
Čak i da ga najstrašnije mrzi, da je najljuća zbog nečega...ona ne bi tako nešto zaboravila ako bi on ležao u bolovima.
Nije mu ništa rekla. Ćutala je.
On je ćutao na njeno ćutanje.
Čula je njegovo ravnomerno disanje na drugoj strani kreveta. Spavao je.
Nije mogla da ga mrzi.
Ali šta je u stvari osećala dok su suze nemo klizile niz njene obraze?
Nije umela da definiše.
Nije to ni tuga, da li je to bes?
Zar da bude besna na njega? Nije on kriv što je takav.
Pročitala je jednom: ne možemo kriviti druge zato što nisu ispunili naša očekivanja.
Sami smo krivi.
Ali, kako se izlečiti od očekivanja ...moraće ona da smisli,,,bila je poslednja misao pre nego je utonula u san. Bol je konačno prestao pulsirati. Tableta je delovala.
Već nedeljama leži zbog bolova u kičmi. Dopizdelo joj. Sinoć je i plakala. A retko plače.
Ali, sinoć je glupa bespotrebna misao, poput onih iz njene romantično proživljene mladosti , preplavi i izmami joj suze pre nego što je stigla da reaguje.
On je spavao na svojoj strani kreveta. Ona je s daljinskim u ruci čekala slatku omamu sna. Bila je nemirna, iako je, davno izdresirana za krizne situacije, sebi govorila da je sve u redu.
Tableta još nije delovala pa je bol u kičmi pulsirao, kao da nema nameru ikad prestati.
Ali, ni taj dosadni, nekim razlogom ubačen u njeno telo bol ,nije bio to što je bolelo tog trena.
Drugo je bolelo.
U njenim grudima je mala ptica počela da treperi ...prvo lako...a onda sve jače, kako su se negativne misli rojile jedna za drugom...
Juče mu je rekla da pita prijatelja lekara može li ubrzati taj pregled na koji ona čeka.
Veče su proveli zajedno, njih dvojica i još nekoliko pajdaša.
Sedeli su, pili, imao je priliku. Ali, nije ga pitao.
Zna ona da će on pitati već sutra, da će to rešiti, ali ne shvata kako je mogao da zaboravi.
To i boli, ta pomisao da ONA NE BI zaboravila.
Čak i da ga najstrašnije mrzi, da je najljuća zbog nečega...ona ne bi tako nešto zaboravila ako bi on ležao u bolovima.
Nije mu ništa rekla. Ćutala je.
On je ćutao na njeno ćutanje.
Čula je njegovo ravnomerno disanje na drugoj strani kreveta. Spavao je.
Nije mogla da ga mrzi.
Ali šta je u stvari osećala dok su suze nemo klizile niz njene obraze?
Nije umela da definiše.
Nije to ni tuga, da li je to bes?
Zar da bude besna na njega? Nije on kriv što je takav.
Pročitala je jednom: ne možemo kriviti druge zato što nisu ispunili naša očekivanja.
Sami smo krivi.
Ali, kako se izlečiti od očekivanja ...moraće ona da smisli,,,bila je poslednja misao pre nego je utonula u san. Bol je konačno prestao pulsirati. Tableta je delovala.
