„Nema ni daška vetra. 'Ebem ti klimatske promene i sve!“, reče prota.
„A Boga ne bi opsovao, ha?“, upitao sam.
Naravno, sve to bilo je u okvirima šale. Ja sam poštovao njegovu veru, a on moju neveru. Bio sam ateist do srži, tako sam odgojen, a i u zrelijoj mi se dobi ateizam činio najbezbolnijim načinom suočavanja sa svetom.
Mene i protojereja Mihaila Gazivodu, spojio je zajednički hobi: traganje za oblacima. Ta banalna zanimacija imala je sve više pristalica otkako se klima stala menjati, otkako je nestalo godišnjih doba, otkako su se izmenjivala samo dva tipa vremena: posve vedro bez daška vetra s temperaturama i do 40 stepeni, te vlažna kvazijesenska memla, neba zastrtog jednim jedinim, monotonim i zaljigavljenim nimbostratusom.
Drugih vrsta oblaka moglo se primetiti tek ponekad, tek tu i tamo. Posebno su retki bili humilisi iz roda kumulusa, klasični oblaci iz slikovnica, ovčice beloga runa, predivni oblaci ravnoga dna, svi do jednog paralelni na liniji kondenzacije. Sad ih, kažem, više praktički i nema: kad je vruće nema vlage, a kad je vlažno, onda je hladno. Uvjeta za kumulanje kumulusa jednostavno nema. (Kao ni za razvoj letnih oluja: kumulonimbusi nisu viđeni nigde u svetu, već deset ili više godina.)
Tog vrelog i vedrog dana prota Mihailo Gazivoda i ja daleko smo odlutali u našoj skoro pa beznadežnoj potrazi. Crkveni tornjevi jedva su se nazirali u daljini. Okruživala nas je već dobrano taknuta priroda: sasušeno šipražje, odbačeni komadi bele tehnike, iznureni fazani i fazanice u potrazi za ko zna čime, prodorni krikovi drugih, neimenovanih ptica. Ja sam nosio naprtnjaču i u njoj mrežu kojom sam hvatao manje oblake, dok je prota Mihailo nosio skupu Kanonovu kameru povelike njuške. On je tehnički bio potkovaniji nego ja, ali ja sam bio bolji u klimatologiji i fizici oblaka.
Lunjali smo uokolo već četiri sata. Nigde ni oblačka.
„Nema ni daška vetra. Hoćemo li nazad, Radovane?“, upitao je prota Mihailo.
„Čekaj malo, proto moj. Idemo još do stare lipe, znaš da su tamo moguća mikroklimatska kolebanja.“
Nadomak stare lipe, prota Mihailo se pobuni.
„Dosta mi je, umoran sam! I ti svaki put gledaš tu lipu, a nikad ništa nismo našli, nikad...“
Odjednom, iza prostrane krošnje ukazao se oblak. Iza, u seni, vlažnost je očito naglo porasla pa su se stvorili uvjeti da čak i tako nisko...: omalen, premda zreo kumulus vrpoljio se na jedva tri metra visine!
Odmah sam izvadio mrežu.
„Ne!“, reče prota, „Još ćeš ga i uništiti! Čekaj da ga prvo snimim!“
„Ma snimit ćeš ga kad...“ ali prota Mihailo već je naštimao svoju spravicu i snimio lep kadar tog retkog oblaka.
„Baš si morao“, rekoh.
Počeo sam razvijati svoju mrežu. Prota Mihailo uzeo je zapadnu dohvatku; počeli smo se oprezno približavati.
„Kad kažem: sad!, bacamo. Sad!“
Mislio sam da već postariji prota neće dobaciti do dovoljne visine, ali prevario sam se: ja sam bio taj koji je omanuo. Sedma oketa na mreži, ona od istoka, zajujujila se bez najave i očešala kumulus na jednoj od krajnjih deburinki. Oblak je, probuđen, u trenu promenio boju i počeo se ponašati oborinski; već koji tren posle počele su iz oblaka padati mlade gatalinke. Nedugo zatim i sedefni virnjaci, mrtvi maslačci te dotad neviđeni želatinozni betezoidi. I onda, nakon svega, crvena kiša.
„Krv Isusova!“, zavapim prosvetljen.
„Ne huli“, reče prota Mihailo, „Siguran sam da postoji naučno objašnjenje.“
Stajali smo pred prizorom nekoliko minuta, sve dok se oblak nije istrošio. Prišli smo tada oborinskoj hrpi koja se slegala na tlu, oblepljena viskoznim potocima crvene kišnice. Malo smo prorovarili po toj gvaljavoj nakupini, a kad je proti na nadlanicu skočila jedna krupnija gatalinka s roščićem na čelu, odlučili smo odustati.
„Ovo su vražja posla“, reče prota, „Nema ni daška vetra, a onda se iznenada pojavi oblak, i to kakav! Meni je dosta svega.“
Ćutke smo se vratili u selo.
Nismo odustali od svega, ali smo odustali od lova na oblake. Uostalom, par godina kasnije na tržištu su se pojavili sintetički, pa ih je svako mogao imati.
Nikome ništa nismo govorili o tom našem poslednjem oblaku. Postigli smo - između ostalog i ko zna zbog čega - prećutan dogovor: u roku od pet godina ja ću se pokrstiti i proći sve sakramentalne nivoe da bih na kraju postao sveštenik. A prota Mihailo Gazivoda će u tih istih pet godina...
Čekaj malo, ako je dogovor prećutan, kako se uopšte zna za njega? I ko onda ovo govori?
Pitam: ko je?
