Podjosmo Maca I ja u selo, sad u subotu. Poranili nas dvoje, ionako ranimo, ništa čudno za nas, Već u 6,30 smo u kolima. Bože što je bila gužva na auto putu. Valjda po onoj vrelini vikendaši nisu pošli u petak popodne nego ostavili za subotu ujutru, da po ladovini putuju. Maca se nervira jer voze nepropisno. Jedan klinac je kilometrima vozio isključivo levom trakom za preticanje. Svi mu sviraju, psuju ga, a on mrtav ladan. Na kraju su ga preticali srednjom trakom. Eeeee, ovo je čak I meni bilo jasno. Stigosmo, obradovali se stari, ljudi već mog čoveka čekaju u dvorištu.Kafa nas je več čekala jer je svekar zvao na mobilni da vidi gde smo pa da majka pristavi kafu. Muški piju napolju, dogovaraju, a majka (svekrva) I ja pijemo u kući da se natenane porazgovaramo. Ispriča ona meni sve novosti, I one što sam znala I one što nisam, a iskrena da budem pola nisam shvatila jer skače sa teme na temu, ali uredno klimam glavom u znak odobravanja, postavim po neko pitanje, prozborim nešto u stulu “ma nemoj, bože, svašta”………… Ako kažem da ne razumem, tek onda neću ništa razumeti kad počne da mi objašnjava. Moja svekrva je dobra žena, ali stalno zaboravlja da mi ne živimo tamo. U tom zaboravljanju ona mi priča kao da poznajem sve ljude, I ko je kome teča, I ujna, I brat ……..I tako se nas dve izrazgovaramo. Onda ja pričam o deci, ko je gde, šta radi, šta ima novo. Ona kaže
“Umorna si, vidim po tebi. Mnogo bre radiš”
“Radim, majko, mora se, znaš I sama”
„Znam, mnogo usta ima“
„Ma da su samo živi i zdravi. Pomažu mi sva deca“
„Posle da ideš da spavaš, a ja ću ručak da spremim“
Maca je otišao da radi a ja naredjenje-izvršenje......moram da slušam svekrvu, odoh da spavam i odalamih tri sata. Tamo postoje dve kuće. Zovemo ih mala i velika. Mala je zapravo kuća u kojoj je kuhinja, trem, sve što ti treba tokom dana. Tu se odvija život. Velika je prelepa starinska kuća sa zidovima ciglu ipo debelim. Zidao je Macin deda. Jedna od najlepših starinskih kuća u kraju sa prelepom ukrašenom fasadom. Unutra je takva hladovina da se moraš pokriti i po najvećoj vrućini. Vetar je duvao u subotu da te bog sačuva, bar tamo, za ovde ne znam. Duva i nosi onu zavesu, dodje do mog lica, pomazi me i ode. Nisam ni knjigu otvorila da se uspavam (ne mogu da zaspim dok ne čitam). Osta zatvorena knjiga i na njoj futrola sa naočarima i mobilni. Kako sam jastuk dotakla, tako sam zaspala.........u mom selu, u miru, u tišini što priča, u mirisima. I tamo imam perjani jastuk i malo jastuče. Kako obraz dotače hladnu posteljinu i kako me vetar dva puta poljubi nežno u obraz, tako zaspah kao beba.
Ustadoh kao nova. Skuvala sam kafu za oca, majku i mene i naredni sat ipo sam posvetila njima. Razgovaramo, oni sretni što imaju društvo, ja isekoh dinju i u slast je nas troje pojedosmo. Domaća, mirišeeeeeee.......uf. Moja svekrva je i hleb ispekla, zapravo kravajčiće, i ručak skuvala, i sudove oprala, dok sam ja spavala kao jagnje. Onda uzeh lap top i odoh u veliku kuću da radim. Ponela sam posao sa sobom, pa malo radila a mnogo više pisala priču i razmišljala uz onaj ludi vetar što je ceo dan hukao kroz šljivike, čangrljao po avliji i dizao prašinu, mlatio zrele plodove sa drveta, lupao vratima.......i svašta još je radio nevaljac jedan. Dodje Maca, pa kafa, pa večera, pa odosmo kod njegove sestre na posedak.
Sutradan, oko podne krenemo nas dvoje za Beograd. Potrpamo u kola jaja, paradajz, papriku, papričice, krastavac, zelen, brašno pšenično i kukuruzno za pse...........ma sve što možeš da poneseš iz sela. Kao da smo bili na pijaci.....mnogo fina stvar. Još moja svekrva pita da li hoću da zakoljemo neko pile da ponesem. Ja odgovaram da nemam kad, imam da radim, a u stvari sam bila pod utiskom mojih sećanja i zaborava, te mi je više prijala osama nego drušvo.
Vreme je onako šušumigavo, šareno, ali zgodno za putovanje obzirom da nemamo klimu.
I tako putujemo mi, više ćutimo nego što pričamo. Maca od umora ćuti ........a ja od sete.....prija mi nekako. I svi ovi oblaci, ovako razbacani, nemirni, kao da dušu moju oslikaše na nebu. Putuju, brzo kao i moje misli, nošeni vetrom koprcaju se i stalno menjaju sliku na nebeskom platnu. Gledajući u njih, kao da gledam sebe. Haotični, nestalni, u pokretu, menjaju oblik ............bolje da nisam pisala priču. Poremetila me je. Previše je toga a ja sam umorna. Ma ne..........bolje je što sam napisala. Znam da sam dužna...........a učena sam da se dug mora odužiti.I u knjizi je napisano, ali ne ovako, mnogo kraće jer nisam smela ići dalje.........znam kako se osećam kad ne gledam napred. Baš kao ovi oblaci, rastreseno, setno, dezoorijentisano. Morala sam jednog dana napisati onako kako treba, kako znam da treba. Maca pita što ćutim..........“Onako“ odgovaram neodredjeno a on me pušta da sama odlučim da li ću još nešto reći ili ne. Ne govorim ništa više. Sama sa sobom moram da se izborim. Znamo, i on i ja.
Dobih želju da zarobim oblake, da zarobim misli moje u njima, da me podsete, ako nekad zaboravim...........mada sumnjam u to. Tako nastaše ove fotografije.Fotografisala sam mobilnim telefonom a kroz prednje staklo........tako da se izvinjavam zbog lošijeg kvaliteta.
“Umorna si, vidim po tebi. Mnogo bre radiš”
“Radim, majko, mora se, znaš I sama”
„Znam, mnogo usta ima“
„Ma da su samo živi i zdravi. Pomažu mi sva deca“
„Posle da ideš da spavaš, a ja ću ručak da spremim“
Maca je otišao da radi a ja naredjenje-izvršenje......moram da slušam svekrvu, odoh da spavam i odalamih tri sata. Tamo postoje dve kuće. Zovemo ih mala i velika. Mala je zapravo kuća u kojoj je kuhinja, trem, sve što ti treba tokom dana. Tu se odvija život. Velika je prelepa starinska kuća sa zidovima ciglu ipo debelim. Zidao je Macin deda. Jedna od najlepših starinskih kuća u kraju sa prelepom ukrašenom fasadom. Unutra je takva hladovina da se moraš pokriti i po najvećoj vrućini. Vetar je duvao u subotu da te bog sačuva, bar tamo, za ovde ne znam. Duva i nosi onu zavesu, dodje do mog lica, pomazi me i ode. Nisam ni knjigu otvorila da se uspavam (ne mogu da zaspim dok ne čitam). Osta zatvorena knjiga i na njoj futrola sa naočarima i mobilni. Kako sam jastuk dotakla, tako sam zaspala.........u mom selu, u miru, u tišini što priča, u mirisima. I tamo imam perjani jastuk i malo jastuče. Kako obraz dotače hladnu posteljinu i kako me vetar dva puta poljubi nežno u obraz, tako zaspah kao beba.
Ustadoh kao nova. Skuvala sam kafu za oca, majku i mene i naredni sat ipo sam posvetila njima. Razgovaramo, oni sretni što imaju društvo, ja isekoh dinju i u slast je nas troje pojedosmo. Domaća, mirišeeeeeee.......uf. Moja svekrva je i hleb ispekla, zapravo kravajčiće, i ručak skuvala, i sudove oprala, dok sam ja spavala kao jagnje. Onda uzeh lap top i odoh u veliku kuću da radim. Ponela sam posao sa sobom, pa malo radila a mnogo više pisala priču i razmišljala uz onaj ludi vetar što je ceo dan hukao kroz šljivike, čangrljao po avliji i dizao prašinu, mlatio zrele plodove sa drveta, lupao vratima.......i svašta još je radio nevaljac jedan. Dodje Maca, pa kafa, pa večera, pa odosmo kod njegove sestre na posedak.
Sutradan, oko podne krenemo nas dvoje za Beograd. Potrpamo u kola jaja, paradajz, papriku, papričice, krastavac, zelen, brašno pšenično i kukuruzno za pse...........ma sve što možeš da poneseš iz sela. Kao da smo bili na pijaci.....mnogo fina stvar. Još moja svekrva pita da li hoću da zakoljemo neko pile da ponesem. Ja odgovaram da nemam kad, imam da radim, a u stvari sam bila pod utiskom mojih sećanja i zaborava, te mi je više prijala osama nego drušvo.
Vreme je onako šušumigavo, šareno, ali zgodno za putovanje obzirom da nemamo klimu.
I tako putujemo mi, više ćutimo nego što pričamo. Maca od umora ćuti ........a ja od sete.....prija mi nekako. I svi ovi oblaci, ovako razbacani, nemirni, kao da dušu moju oslikaše na nebu. Putuju, brzo kao i moje misli, nošeni vetrom koprcaju se i stalno menjaju sliku na nebeskom platnu. Gledajući u njih, kao da gledam sebe. Haotični, nestalni, u pokretu, menjaju oblik ............bolje da nisam pisala priču. Poremetila me je. Previše je toga a ja sam umorna. Ma ne..........bolje je što sam napisala. Znam da sam dužna...........a učena sam da se dug mora odužiti.I u knjizi je napisano, ali ne ovako, mnogo kraće jer nisam smela ići dalje.........znam kako se osećam kad ne gledam napred. Baš kao ovi oblaci, rastreseno, setno, dezoorijentisano. Morala sam jednog dana napisati onako kako treba, kako znam da treba. Maca pita što ćutim..........“Onako“ odgovaram neodredjeno a on me pušta da sama odlučim da li ću još nešto reći ili ne. Ne govorim ništa više. Sama sa sobom moram da se izborim. Znamo, i on i ja.
Dobih želju da zarobim oblake, da zarobim misli moje u njima, da me podsete, ako nekad zaboravim...........mada sumnjam u to. Tako nastaše ove fotografije.Fotografisala sam mobilnim telefonom a kroz prednje staklo........tako da se izvinjavam zbog lošijeg kvaliteta.
