(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
OBLACI U VODI
Opet bistar dan....i jesam vesela i pozitivna. Valjda to tako psiha uredi kao samoantistresni program, kao neku vrstu samozaštite od paklene nedelje koja me očekuje i još nedelja posle nje. Prosto kao da imam snage, kao da je neko okrenuo prekidač i lampice su se upalile pa sijaju u meni ...možda rezervne? Hm....nekad delujem sama sebi kao ludajka sa tom energijom hahaha...to što tako delujem drugima me uopšte ne dotiče jer onaj ko me zaista poznaje zna da sam mrtva ozbiljna i kad se kliberim, a ti su mi bitni....oni što znaju da i osmeh ima drugu stranu ...da je veselost samo jedna strane medalje....ona koju okrenemo ka drugima kada za to imamo snage, a nemamo uvek. To i jeste snaga duha.
Lepo ide dan...unezveren ali organozovan...a onda dodje klijent....zatvara apoteku. To su oni što imaju kuću u Perlezu...pisala sam o tome...Meš i ja uz Begej...prelepe slike i osećaj slobodnog mira....i klijent mi je slao svoje fotografije koje sam koristila u blogovima, naravno rekoh da nisu moje, a i vidi se....skoro su profesionalne. Za ovih deset godina koliko imaju apoteku postasmo kućni prijatelji, prodjosmo sito i rešeto....pomagasmo jedni drugima. Majka, vlasnica apoteke, je Maci objasnila način održavanja dekubitnih rana, što ni jedan lekar nije rekao, a pričali su svašta, te je tati to mnogo olakšalo mesece ležanja...obijanja, pljačke apoteke....Maca pravio vrata prema drugom izlazu iz lokala da se apotekarke sklone iza njih....bar da im životi nisu u opasnosti ...vinjaga za kivi u Perlezu...kapija...obučavala sam ih za održavanje ruža....kupovasmo stablašice...mnogo lekova, saveta za sve naše prijatelje, poznanike...kontrole inspekcije...noći u lokalu provedene da se stigne rok....mnogo kafa popijenih....mnogo svega za tih deset godina...i opet bih sve ponovila...danas su podneli APR-u zahtev za zatvaranje apoteke.
Kao beskonačan niz mi se čini... Ne mogu da podnesem više....nemam snage...samo me uhvate suze i potope...ničeg lepog nema....sve nestaje...ljudi....sa njima i ljubavi...kapitali....godine stvaranja i odricanja....decenije sam u se i u svoje kljuse.....decenije borbe za šta?.....privreda nestaje...kad pod točak koji se okreće postaviš klip točak se zaustavlja....mnogo je snage potrebno da se on pokrene.....zdravlje....zemlja....osećaj za lepo...veselost nestaje .....lepe reči teško izlaze iz ljudi... volja.....želja......osmeh i radost...nema cilja...besciljne lutajuće duše svuda oko mene....duše što nestaju ....nemam više šta dati...sve dadoh...osim suza....i tuga....što me plave dok me ne poplave....
Spakovah se brzo čim je Cic došla iz banke i odoh na moju reku .... Naravno, napolju sam, na silno čudjenje konobara, tik pored vode, popila sam toplu čokoladu. Mir vode mi vrati ravnotežu. Zvukovi ptica, voda kao ogledalo...prosto nestaju nemiri ....tačnije slažu se u orman zvani duša. Znam sve...razum zna za sve razloge nestajanja svih vrsta, srce i dalje pati za nestalim stvaranjem, a duša.....pa, njoj je najgore. Ona je kao ping-pong loptica izmedju razuma i srca, udarana na koju god stranu da krene...kao maratonac koji je umoran...kao igračica na žici koja jedva izvodi svoju tačku...ima stalan osećaj da će pasti. Toliko teško podnosim nestajanja svih vrsta....užasno teško...zato i ne volim bitne promene....uplaše me jer šta je promena nego nestajanje poznatog i nastajanje nepoznatog...nestajanje po svojoj prirodi treba da bude uspomena, sećanje a ja ne umem da se sećam dok se ne udaljim dovoljno daleko....mnogo daleko....mnogo vremenskih godina....pa i onda, kad se vratim u taj film sve je isto, baš sve....ne umem da se sećam, umem samo da proživim to isto ....repriza....važno je da znam da se ogledam u sebi kao i ovi oblaci u vodi, da znam da vidim kakav mi je stvaran lik duše....a ona, nek boli...znak da je imam...
PS ajmo dalje....u još nestajanja...
pročitala, ostala bez reči....
Blago meni što te imam takvu, svu od svile satkanu u duši...I spisateljski raspoloženu...Ja se upravo probudih, opet sam spavala, bem ti, šta ću noćas..
....da propajam malo 
