OBIČNA GLUPOST

svagdašnji prizor:

Pozna jesen zna šije da utera duboko u ramena i pognuta bezlična stvorenja da šiba napred , u čemer i jad svakodnevnice .
Jedan za drugim , sivim prljavim ulicama , ćutke grabe bezglave kolone u još jedno neljudsko jutro . Crne , bezizlazne misli rovu i buše te uboge bezdušnosti. Čovek kao i da nije čovek !
Otkazi , poniženja , proterivanja , pristajanja na bezčovečnost , trpljenja i puzanja , bedovanja , bezperspektivnost - juče , danas , sutra ; večno !

Sve vrvi od bezglavog mimohoda ! Nigde kraja tome !

slika prva:

Vreme samoubica !

Tamo duboko u parku , razgolićen i oguljen, nekako avetno strči stari platan ! Ispod njega ljuška se uspravno telesina - fali joj col do zemlje ! Samo jedan col , a takva nepodnošljiva škripa kanapa urezuje još jednu ranu u telo platana .
Zna on , ovaj nije prvi nit poslednji .
Zbog toga nije posečen proletos !
Gde nesrećne aveti da nađu spasenje ?
Da baš je trula ova pozna jesen , sva smrdi na smrt !

Pokojnik se ravnomerno klati , kao klatno zidnog sata .
Odbrojava, đavo bi znao šta !
U ruci drži novine !
Naslovnica ritmički leprša u skladu sa njegovim ljuljanjem !
Na njoj se razaznaje ispisan krupnim, masnim, crnim slovima naslov : " NAUKA KONAČNO OMOGUĆILA VEČAN ŽIVOT LJUDSKOM TELU "

slika druga :

Žandar ,nešto jači od jednog metra i trenutka; propinje se na prste i jednom rukom pokojniku brlja po džepu . Povremeno gubi ravnotežu i kao da hoće da se obesi o pokojnika. U drugoj ruci drži masnu hartiju sa načetim burekom.
Psuje stoku novinarsku , na sav glas .
Konačno vadi neki papirić pokojniku iz džepa . Vetar otvara zgužvanu artiju .
Žandar zadovoljno grize preostalo parče bureka i čita :

"Oprostite, gušim se u bedi : beskrupolozne pljačke svega postojećeg i nepostojećeg ; intelektualne gluposti ; bezdušne sveopšte religioznosti i bezočnosti crkvenih rukopoloženika . Iz dana u dan borim se raznoraznim pretpostavkama, nagoveštajima , proricanjima, najavama, optužbama , abolicijama, demantima , tvrdnjama , pljačkama , otimačinama , hapšenjima , oslobađanjima , suđenjima , potkuplenjima , štrajkovima , zajurivanjima , ucenjivanjima , bahatostima , nasiljima, otpuštanjima , perverzijama , odlikovanjima , sodomijama , gomorama - svi sa svakim , svak sa svima , jedni te isti sa istima i obrnuto ... ne mogu , zaista; i sad ovo - nauka , e pa ne ide to tako, kao točak u večni krug ."

Budala ! A ja mogu? Jel, mogu da ih skidam i čitam njihove bljuvotine i budalaštine u svako doba dana ! Budala ! Ja mogu ? Jel? Mene niko ne pita , jel mogu!?
Briše petodnevnu bradu masnom hartijom od bureka i viče , dok žvaće poslednji zalogaj sa vidnim uživanjem uspešnog čoveka .
Skidaj !

treća slika :

Zveče teška , hladna metalna vrata ; uz škripu ih otvara pogurena spodoba !
Trlja ruke . Još jedan stiže.
Od jutros ih samo osamstiglo ! Puna mrtvačnica . Krenulo je !
Napravio je posao stoleća, sa onim zanesenjakom i onom ispičuturom od urednika . Priča - bogovska !
Znao je da niko neće da obrati pažnju na ona sitna slova u uglu stranice . Znao je . Kome od ovih zombija znači išta malo , sitno ,sićušno . Oni vide samo veliko, grandiozno - pa nek je i prevara .
A to malo sitno, danas život znači : " naučno fantastični članak " . Da , naučno fantastična priča ; a ono obična glupost !

 

[zxy]

Gde si našao da se sa ovim šališ
uspeo si da me prestraviš
dok sam ono pismo pokojnikovo čitao
za tebe sam se bio zabrinuo
tako si dobro obešenog zastupao
da sam te na tren kao sledećeg
na platanu video
Ustvari celo vreme sam se pitao
za koga navijaš ti
za obešenog,za platan il žandara
(priznajem simpatični su svi)
laknu mi kad videh da je sve šala

 

[123loncar]

Mom prijatelju !

 

[orfej sa ibra]

Veronika je odlučila da umre

Zaista, šta znači biti lud? Nije imala nikakvu predstavu o tome, jer se ta reč koristila krajnje proizvoljno: govorilo se, na primer, za neke sportiste da su ludi jer hoće da obaraju rekorde. Ili da su umetnici ludi zato što žive nesigurno, nepredvidivo, mimo „normalnog“ sveta. S druge strane, Veronika je već videla mnoge ljude kako tumaraju ljubljanskim ulicama, slabo obučeni usred zime, i proriču smak sveta, gurajući kolica iz samoposluga puna vreća i prnja.
...
– Ne znam šta znači biti lud – prošapta Veronika. – Ali ja to nisam. Ja sam promašeni samoubica.

– Ludak je onaj ko živi u svom posebnom svetu. Kao šizofreničari, psihopate, manijaci. Drugim rečima, ljudi koji se razlikuju od ostalih... Međutim, sigurno si čula da je Ajnštajn smatrao kako vreme i prostor ne postoje kao zasebne kategorije već kao jedinstvo jednog i drugog. Ili da je Kolumbo uporno tvrdio kako se s druge strane mora ne nalazi bezdan nego drugi kontinent. Ili da je Edmond Hilari jemčio da čovek može savladati vrhove Mont Everesta. Svi oni – i još hiljade i hiljade drugih – živeli su u svom svetu.

– Jednom sam videla ženu u crvenoj haljini, s dubokim izrezom, staklastih očiju, kako šeta ulicama Ljubljane – na temperaturi od minus pet stepeni. Pomislila sam da je pijana i prišla sam da joj pomognem, ali ona je odbila moj kaput.

– Možda je u njenom svetu bilo leto. Možda je njeno telo bilo vrelo od želje za nekim ko ju je čekao. Pa čak i ako ta osoba postoji samo u njenoj bolesnoj mašti, ona ima pravo da živi i umre kako joj se prohte, zar ne?

Paulo Koeljo

 

[orfej sa ibra]

Psihoza u 4.48

Soba sa bezizražajnim licima koja prazno pilje u moj bol, toliko lišena smisla, da sigurno u njima ima zle namere.
Dr Ovaj i dr Onaj i dr Kakobeše koji je samo u prolazu pa je pomislio da svrati i da se i on malo prosere.
Sagoreloj u vrelom tunelu neprijatnosti, moje ponašanje je potpuno dok se bezrazložno tresem i zapinjem na pojedinim rečima i nemam šta da kažem o svojoj ''bolesti" koja se ionako svodi na saznanje da ni u čemu nema nikakve svhe jer ću umreti. I paralisana sam tim milozvučnim psihijatrijskim glasom razuma koji mi govori da postoji objektivna stvarnost u kojem moje telo i moj um jesu jedno. Ali ja nisam ovde niti sam ikada bila. Dr Ovaj to zapisuje a dr Onaj pokušava nešto saosećajno da promrmlja. Gledaju me, prosuđuju me, njuše kljasti neuspeh koji izvire iz moje kože, očajanje koje me grabi i sveprožimajuđu paniku koja me obuzima dok u užasu blenem u svet i pitam se zašto se svi smeju i gledaju me sa tajnim znanjem o mom bolnom sramu.
Sram sram sram.
Utopi se u taj svoj jebeni sram.
Zagonetni doktori, razumni doktori, čudni doktori, doktori za koje biste pomislili da su jebeni pacijenti da
vam nije predočeno drugačije, svi pitaju ista pitanja, stavljaju mi reči u usta, nude hemijske lekove za urođeni bol i štite jedan drugom bulju dok ja želim vriskom da te dozovem, tebe, jednog doktora koji me je ikada dobrovoljno dotakao, koji me je pogledao u oči, koji se smejao mom crnom humoru izgovorenom
glasom iz tek iskopanog groba, koji se usrao kada sam obrijala glavu, koji je lagao i rekao da me je lepo videti. Koji je lagao. I rekao da me je lepo videti.

Za mene, za moj um, to je izdaja. A moj um je tema ovih smetenih fragmenata.

Sara Kejn

 

[123loncar]

,,zaista, prolazan sam kroz ovaj naš svet ...ama baš kao u ciganskim snovima..doduše u ovoj srpštini ta prolaznost je upečetljivo grđa i od same neljudskosti ... često sam razmišljao o ovom saznanju, koje nam otkriva mnogo toga pa i velike potencijale našega tela ... zaista , ono , telo , sazdano je da nadživi svako životno vreme...čak i Anikina vremena ... samo njegov problem je kako da ubedi svoju dušu i privoli je za racionalno i optimalno eksplotisanje sopstvenog tela ... naša duša i njena duhovnost tuđinuju u sopstvenom telu...da tuđinuju i stoga smatraju njega velikim krivcem - pa ga i kažnjavaju ( nerazumno ; a ponekad ekstremno - đavolski )..."Чудновата ствар: бестелесни ум прља се и тамни дејством тела. " --- imam osećaj da ova rečenica utvrđuje tu večnu konstrukciju tuđinovanja u sopstvenom telu ; te rat koji telo gubi ...to tuđinovanje u sopstvenom telu , nije ništa drugo do aždaha koja ga nagriza, ruinira, dok ga ne poždere...
...postavlja se pitanje, kako tu aždahu zbaciti sa sopstvenog tuhovnog neba i osloboditi nje svoju duhovnost i njenu životnu racionalnost i optimalnost ...dakle, kako pronaći u sebi Arhangel Mihaila , zarad duga čovečna života ...
...jer kako živeti dugo / večno , sa neprekitnim ciklusima paklenih muka .. zapravo to i nije život ..

 

[orfej sa ibra]

Velike tuge, koje prerastu u ozbiljnu depresiju, ne pođagaju samo žene. Sve je više muškaraca kojima su se jad i beznađe okačili o vrat pa ih, uprkos mišićavoj fasadi, vuku na dno. Koliko duboko? Ako je verovati stručnjacima, dublje nego nežne, nezaštićene žene. To je lako objašnjivo: dok one svoje tuge isplaču, oni ih u sebi učaure ne priznajući ni sebi ni drugima da ih uopšte imaju. A trebalo bi. U suprotnom, dolaze u stanje kliničke depresije koju odlikuju neprestana tuga, osećaj bezizlaznosti, bezvrednosti, poremećaj sna i apetita, odsustvo želje za seksom, suicidne misli...

Ja verujem da se u kategoriji nesrećnih slučajeva krije u stvari veliki broj samoubistava. Kad pogledate šta čini uopšte jedan događaj nesrećnim, koliko u stvari tu ima namere da se život okonča? Namera može biti svesna ili nesvesna. Tačan broj samoubistava nije onaj koji pokazuje statistika već da se još mnogo toga krije u kategoriji nesrećnih slučajeva