Пробудила ме киша јутрос. Ситна. Добовала је по олуцима песму о надолазећој јесени. Иако ме је тргла из сна монотони звук који су капи правиле на крову ме је вукао назад. Оловни капци су падали, и тонуо сам у неку полусвест.
Сањао сам, и у исто време се присећао наше последње шетње. Почетак јесени, као и сад. Прохладно поподне за то доба године. И киша. Ситна, јесења. Гурали смо се испод твог кишобрана. Мало да се склонимо са кише која нам је квасила рамена, а више због жеље да осетимо тело оног другог. Дрхтиш. Да ли од хладноће? Слушам ти ритам усплахиреног срца. У оку видим чежњу. И данас осећам случајан додир озебле шаке... Скоро физички.
Уска стаза је вијугала између платана и спуштала се ка реци. Парк је тонуо у сумрак. Кишица није престајала. Спустили смо се на кеј, и наставили поред реке. Светлост уличних светиљки се преламала у води реке, и правила ти сене по лицу. Била си тужна. Варала ме је киша, али мислим да ти се из ока откинула и једна суза. Ниси хтела признати. Чудан ми је био тај твој понос. Увек.
У даљини се назирао мост. Ту се растајемо. Прибила си се уз мене још чвршће, и успорила корак. Осећао сам сваки дрхтај тела прибијеног уз мене. Загрлио сам те и пољубио у косу. Дивну, неговану косу, до дупета, што би рекла деца. Сладак мирис ми је заголицао мозак и враћао сећања. А било их је. Љубав, страст, несташлук, смех, али и забрањено воће... Зато се прича мора завршити.
Стигли смо под мост, спустила си кишобран на ком су светлуцале капи као сузе које сам скривао у себи. Узео сам ти руке у своје. Ледене су. И пољубац. Усне влажне од кише, хладне од ветра, а тако слатке. Стајали смо тако спојени у једно. А онда си отишла. Без много речи. Само си тражила обећање да ћу бити ту кад ти будем требао. Обећао сам. Ах, наравно да сам обећао...
Стајао сам још дуго сам у сенци моста. Пратио сам те погледом док си нестајала у надолазећој ноћи, и запалио цигарету. Последњу. Никад више нисам пушио. Подсећало ме је на растанак.
Више те нисам срео. Никада. Повремено чујем за тебе, и срце ми заигра. Као и сад док се борим са сном, и проживљавам наше последње тренутке. И, да, чекам те да ме позовеш. Обећао сам...
Сањао сам, и у исто време се присећао наше последње шетње. Почетак јесени, као и сад. Прохладно поподне за то доба године. И киша. Ситна, јесења. Гурали смо се испод твог кишобрана. Мало да се склонимо са кише која нам је квасила рамена, а више због жеље да осетимо тело оног другог. Дрхтиш. Да ли од хладноће? Слушам ти ритам усплахиреног срца. У оку видим чежњу. И данас осећам случајан додир озебле шаке... Скоро физички.
Уска стаза је вијугала између платана и спуштала се ка реци. Парк је тонуо у сумрак. Кишица није престајала. Спустили смо се на кеј, и наставили поред реке. Светлост уличних светиљки се преламала у води реке, и правила ти сене по лицу. Била си тужна. Варала ме је киша, али мислим да ти се из ока откинула и једна суза. Ниси хтела признати. Чудан ми је био тај твој понос. Увек.
У даљини се назирао мост. Ту се растајемо. Прибила си се уз мене још чвршће, и успорила корак. Осећао сам сваки дрхтај тела прибијеног уз мене. Загрлио сам те и пољубио у косу. Дивну, неговану косу, до дупета, што би рекла деца. Сладак мирис ми је заголицао мозак и враћао сећања. А било их је. Љубав, страст, несташлук, смех, али и забрањено воће... Зато се прича мора завршити.
Стигли смо под мост, спустила си кишобран на ком су светлуцале капи као сузе које сам скривао у себи. Узео сам ти руке у своје. Ледене су. И пољубац. Усне влажне од кише, хладне од ветра, а тако слатке. Стајали смо тако спојени у једно. А онда си отишла. Без много речи. Само си тражила обећање да ћу бити ту кад ти будем требао. Обећао сам. Ах, наравно да сам обећао...
Стајао сам још дуго сам у сенци моста. Пратио сам те погледом док си нестајала у надолазећој ноћи, и запалио цигарету. Последњу. Никад више нисам пушио. Подсећало ме је на растанак.
Више те нисам срео. Никада. Повремено чујем за тебе, и срце ми заигра. Као и сад док се борим са сном, и проживљавам наше последње тренутке. И, да, чекам те да ме позовеш. Обећао сам...
Poslednja izmena:
