Vidan je bio starac sa pogledom punim umora i melanholije. Neki su govorili da je lutalica,
dok su ga drugi smatrali sanjarom.
Ceo svoj život posvetio je potrazi za Obećanom zemljom - mestom gde, verovao je, postoji
savršen sklad, večna sreća i mir bez kraja.
Godine su prolazile, a Vidan je prokrstario guste šume, prešao beskrajne pustinje i penjao
se na planinske vrhove verujući da je Obećana zemlja iza sledećeg horizonta.
Ponekad bi čuo priče o drugim ljudima koji su je navodno pronašli i to bi mu davalo novu
snagu.
Godine su prolazile, Vidanova kosa je osedela, lice mu se izboralo, a koraci postali sve teži.
Ipak, srce mu je i dalje kucalo za taj san, ali gde god da bi stigao, nije pronalazio Obećanu
zemlju. Umor ga je obuzeo, a čežnja postala nepodnošljiva.
Jedne prolećne večeri, pronašao je utočište u malom, zapuštenom selu. Starica, koja ga je
ljubazno primila na prenoćište, postavila mu je jednostavno pitanje:
„Šta tačno tražiš?“
Vidan je duboko uzdahnuo umorno rekao:
"Celog života tražim Obećanu zemlju, a nisam je našao.“
Starica se nasmejala, pomilovala ga po izboranom obrazu i rekla:
„Možda si je tražio pogrešnim očima.
Ponekad je Obećana zemlja tamo gde je srce, a ne noge.“
Ove reči su ga pogodile kao munja. Te noći nije mogao da spava. Shvatio je da je celo
svoje postojanje posvetio traženju nečeg što je možda oduvek bilo deo njega...u srcu, gde
oduvek stanuju i mir i ljubav...
Star i umoran, nije imao snage da započne taj unutrašnji put do nevidljive zemlje. Ostao je
da živi u tom malom selu. Umesto dalekih horizonata, posvetio se životu među ljudima koji
su ga prihvatili.
Nije ni primetio da se vremenom u njegovom srcu se rodila toplina i mir. Tek tada je shvatio:
Obećana zemlja nije mesto - to je stanje duha koje se ponekad nalazi u jednostavnosti
svakodnevnog života.
Poslednja izmena:
