АДАМ
„Морао сам хитно да изађем на свеж ваздух, све ме гушило. Излетео сам из кафане остављајући збуњено друштво са којим сам до тада пио. Није ми их било жао. Нико од њих није био мој пријатељ, уствари ја нисам ни имао пријатеље, ови су се само трудили да се огребу за пиће. Сви су знали да сам лак на новчанику кад попијем али да Вам објасним околности које су претходиле "немилом догађају.“
„У понедељак сам, ваљда је то био понедељак, имао гомилу пословних састанака. До половине дана нисам више био сигуран да ли продајем или купујем, и ко је ту кога превеслао. Знам само да сам откупио неки шећер из Мађарске који се налазио на југу Србије и одмах га мењао за зимске гуме а њих сам извезао у Италију за кеш. Све у свему, био сам добар десет хиљада евра ако изузмем трошкове ручка, вискија пре и шампањца након што је договор постигнут. Резултат учињеног су два задовољна купца и дебела провизија у мом џепу.“
„За оне који ме не познају, ја се зовем Адам, име ми је наденуо деда, очев отац. Био је јако побожан и скроман, зато је остао сиромашан цео свој живот. Зову ме Брзи, то ми је надимак из дана када сам играо фудбал у локалном клубу. Предвиђали су ми успешну каријеру у Звезди или Партизану али је алкохол био бржи. Мислим, нисам ја био класична пијандура више сам волео да пробам све а и нисам никада трпео ауторитете. У томе сам био на ћалета, ни он није трпео да му неко стоји изнад главе, био то његов отац или жена. Његова узречица је била: „Да је Бог желео да жене буду паметне, он би им дао мозак“, и да знате био је у праву. Дуго година нисам схватао шта је мој отац желео да каже, деда и мајка су имали превелик утицај на мене. Деда са свим оним поповским причама о греху, заповестима и опросту а мајка са романтичним трабуњањима како треба да поштујем све жене. Био сам добро дете по њеним мерилима, знате оно „Ко тебе каменом а ти њега хлебом.“ То је добро ако си пекар али не пије воду ако растеш у годинама пред рат.“
„Тада сам се некако заљубио у Лили, имао сам ја девојака и пре, кажу да сам леп али Љиљана је била нешто посебно. И данас смо у вези, тачније код ње сам и отишао након састанка. За разлику од моје жене, Лили никада није сметало када дођем код ње пијан, никада је није болела глава. Разумела ме и није ме осуђивала. Нас двоје смо заједно завршили факултет а са нама и Евица. Евица је моја законита супруга и није превише битна за ову причу осим што ми је родила две ћерке. Да се вратим на Лили, све је клапало док није отишла на праксу у једну приватну компанију. Вратила се потпуно измењена. Мислим, споља се то није примећивало. И даље смо се волели као и пре. Водили смо љубав где год и кад год смо стигли а ипак то није више била она. Једног дана без најаве и узрока ми је рекла да ме воли али да ја никада нећу одрасти а да је њој потребан прави мушкарац са пуно пара који ће бринути о њој и испуњавати јој жеље. Доста јој је сиротиње за цео живот, казала је. Још ми је рекла да то не значи да се нећемо јебати док га она не нађе и да је боље за мене да се оженим оном малом Евицом са прве године, слатка је, има плаве очи и безобразно је заљубљена у мене. Оженио сам Евицу и никада нисам успео да се одвојим од Љиљане а ни она од мене. Покушавали смо, није да нисмо али није ишло. Тако је било и у уторак или среду, не знам више. Колико год се џапали то никада није утицало на секс, као да смо наштимовани једно на друго. Све друго је била чиста катастрофа. Рекла ми је да сам недорасло дете, да се вратим својој смерној женици, да је оставим на миру а ја њој да је *****, сокачара и олош. Онда смо се опет креснули онако бесни као да се светимо једно другом. То јој није сметало да ме олакша за половину зарађеног новца и да ми каже како она мене уствари спашава јер би те паре ионако спискао на ***** и кафану. Једина ***** са којом сам био је била она и то је и сама знала. Отишао сам у кафану, однекуд се окупила екипа бадаваџија спремних на пијанку, наричито ако је неко други финансира. Музика се подразумевала и Томина песма За Љиљану. Дотле се негде и сећам, остатак ноћи сам провео у магновењу. Кроз главу ми пролазе фрагменти, неко је ломио флаше неко плакао, неко китио музику. Сва је прилика да сам то био ја. Морао сам хитно да изађем на свеж ваздух, све ме гушило. Излетео сам из кафане остављајући збуњено друштво са којим сам до тада пио. На тренутак сам био заслепљен зрацима сунца и изненађен грајом која ме дочекала. Једва се сетих да је среда и да "нормални" људи тог дана излазе на пијац а не из кафане као ја.“
„А да, заборавих да кажем да је кафана у којој сам пијанчио била лоцирана на граници пијаце и пословног дела вароши. Са једне стране пољопривреда а са друге привреда, сан сваког самоуправљача. Нисам имао појма где ћу, кући ми се није ишло. Тамо ме чекала Евица са оним њеним помирљивим осмехом, да је понекад хтела да направи лом више бих је поштовао. Код Лили нисам смео. Договор је био да не долазим преко дана да јој не угрозим репутацију. Јака репутација до мојега, сви су знали за нас осим њеног господина мужа. Можда је и он знао али је мудро ћутао. Богати маторац који је мазнуо најбољу рибу Подунавља. То је вредело да понекад затвори очи на повремене испаде своје мезимице. Нису имали децу. Моје размишљање је прекинула свађа коју у првом моменту нисам могао да лоцирам. Када сам, на једвите јаде, успео да се приберем схватио сам да се на једној од пијачних тезги на пар корака од мене свађају купац и продавац. Тачније купац је причао а продавац без речи одречно махао главом. Купац је била госпођа касних средњих година, јако скупо обучена. Није престајала да прича једној старијој жени која ме изгледом подсетила на моју баку. Малецна са марамом која је заокруживала мило лице.“
„Сад већ заинтересован, приближио сам се да би чуо о чему се ради. Обе као да су само то и чекале. Госпођа, да јој будем савезник у цењкању јер је мислила да заслужује нижу цену јабука само зато што је, Боже мој, фина дама, мада њен речник није говорио у прилог томе а бакица да је ослободим понижења, које није ничим заслужила.
„Драги господине, ето ви кажите зар није крајњи безобралук тражити оволико за холандез смежураних јабука. Можете замислити, тражи ми пет евра и још каже да је то зато што жури кући јер јој је данас рођендан унуци.“
„Без речи сам извадио новчаницу од десет, угурао их у руке збуњеној продавачици. Упитно ме погледала не разумевајући зашто десет.“
„Купи чоколаду унуци.“
„То су моје јабуке, како се усуђујеш сељачино“, рекла ми је.
„Марш у пизду материну, било једино што сам јој рекао. Није ми се дало да се расправљам а и бол у глави изазван мамурлуком бивао је све јачи и јачи.“
„Хвала ти сине, чуо сам док сам пртио оне јабуке покушавајући да се сетим где сам паркирао кола. Било је време да кренем кући.“
ЉИЉАНА
"Зовем се Љиљана, то ми је крштено име, само ме Брзи зове Лили. Кад боље размислим Брзи је некако увек био ту кад су ми се дешавале важне ствари у животу, добре и лоше. Ни данас није другачије. Понекад имам осећај да би ми живот био много једноставнији да га никада нисам срела али то није било могуће. Рођени смо у истом месту, он је само годину дана старији од мене а и родитељи нам се познају. Није баш да су кућни пријатељи али се познају. Додуше у нашој вароши се сви познају међусобно, толико нас пуно има. Брзи је био добар ђак и талентован фудбалер, бар га је таква репутација пратила. Био је и леп, мислим и сад је на неки свој дечачки начин леп, само сам ја то касно приметила. Била сам убеђена да неко као он не може да примети некога као што сам ја, класични адолесцентски комплекси али сам му била ортак у свим лудоријама које су нам падале на памет. Истини за вољу више мени него њему. Родитељи су нам све праштали, ваљда због тога што смо и поред свега били најбољи ученици својих генерација. Брзи је уписао права, некако на брзину, у складу са својим надимком, и здимио у војску а ја остала да завршим четврти средње већ решена да и ја упишем исто. Ваљда да му покажем да сам боља од њега. Није било лако, мислим није компликовано уписати факултет али ако желиш да то буде са максимумом поена онда се ствар усложњава. У паузама учења, слала сам Брзом пакете. Он је војску схватао олако, као и све остало у његовом животу. Мислим да он ни сопствену смрт не би узео за озбиљно. У то време му је отишла мама. Тада је Брзи исплакао своје последње сузе и већ на следећој а убрзо након маме отишао му је ујак, пар недеља након њих и њихов отац а његов деда, Адам је нестао и од тада је наставио да постоји само Брзи. Школа је отишла у запећак а девојке и фудбал у први а и они некако нехајно, као да му ништа више није било важно.“
„Престала сам да се такмичим са њим, тачније престала сам да га се плашим и онда је почело да се дешава. Заљубила сам се у њега, мрзела сам себе због тога а он се правио да ништа не примећује. У то време сам почела да обраћам пажњу на погледе других младића, ваљда у инат његовој равнодушности. Уместо на предавањима сретали смо се по журкама и кафићима. Загрљаје и пољупце, су смењивале свађе.Оно што смо једно другом изговарали ни пас с'маслом не би прогутао. А да, нисам вам рекла да сам тада још увек била невина. Вирго интакта. Желела сам да је изгубим са Брзим или са Адамом. У суштини нисам умела да схватим кога од њих двојице више волим. Брзи ме нервирао а Адам је понекада био неизрециво напоран и досадан. То вече смо се посвађали више него уобичајено. Мени се ишло на неку журку а Брзи је сутрадан имао утакмицу. Реч по реч и пала је свађа. Он се демонстративно окренуо и оставио ме саму на улици. Имала сам утисак да ћу од беса експлодирати. У инат њему прихватила сам позив неких младића које сам из виђења познавала. У инат сам и пила. У инат сам изгубила невиност, и нисам због тога осећала никакву кривицу. Сутрадан је Брзи само прошао покрај мене. Нисам обраћала пажњу на то, није нам било први пут да не говоримо али за разлику од раније сада тишина није престајала ни први дан ни прву недељу ни први месец. Ни једно од нас двоје није желело да попусти.“
„Ту негде се ближио крај јулског испитног рока. Ја сам очистила све испите а Брзом су остала два за септембар. Од нашег заједничког летовања није било ништа, па сам одлучила да ово лето искористим и одрадим обавезну праксу, без које нисам могла да упишем следећу годину. Приватна фирма, први пут капитализам уживо. Радила сам преко граница издржљивости до пада у несвест. Када сам отворила очи, онако исполивана и исповраћана, угледала сам директора. Нисам имала појма да он води рачуна о својим радницима. Онда је следио наредни шок, упитао ме да ли сам трудна. Требало ми је времена да му одговорим шокирана могућношћу да је то истина. Онда сам почела хистерично да се смејем понављајући себи у браду: „Ето ти сад па се инати, скоте безосећајни“ Директор ме забезекнуто гледао и наредио свом возачу да ме одведе кући а мени да се не појављујем на послу док се не средим. Кући сам успела некако да испеглам ситуацију. Предвече је стигао Брзи, мада је он у том тренутку био задња особа за коју сам била спремна. Запросио ме ту, у мојој соби. Нисам знала да ли да се смејем или да плачем. Ипак сам се насмејала и одговорила му да је полудео, да смо ми само ортаци и да не квари оно што имамо. Отишао је покуњен а ја остала уплакана. Наредне дане сам провела код доктора тачније гинеколога. Да била сам трудна, ни на крај памети ми није било да родим дете коме Брзи не би био отац. И нисам али више нисам могла ни њему да га родим, ваљда је то била моја казна. Мало престрога, зар не? Наставила сам праксу, мој директор и будући муж бдио је надамном а понашала сам се као комплетан идиот према њему. Никада ми није било јасно шта је видео у мени, што сам бивала гора према њему он је био бољи према мени. Рекла сам му да волим Брзог и да ћу га волети заувек, прећутао је то. Скоро да бих смела да се закунем да сам чула шапат „Заволећеш ти мене“. Рекла сам му да не могу да му родим дете а знам колико их воли. „Ти ћеш бити моје дете“, одговорио ми је. Једино сам на послу напредовала мада то и није била нека сатисфакција. Имала сам све а нисам имала ништа. Пратиле су ме приче да растурам бракове, виђали су ме у исто време на различитим местима са различитим мушкарцима, нисам обраћала пажњу на та оговарања, шта више мислим да су ми пријала. Брзог сам све више волела а све мање поштовала, бар до јутрос. Како шта је било јутрос? Била сам на пијаци, требало ми је то. Претходну ноћ сам схватила да се Брзи никада неће променити. Оно што њему треба ја више нисам желела да му дајем а оно што је мени било потребно он није имао у себи. То нешто се налазило покрај мене у човеку који ме воли свим срцем, у мом супругу. Схватила сам да једино људи који нас воле могу донети спокој нашим душама а права љубав се понекад крије тамо где је нисмо очекивали.“
„Добро, какве су вам јабуке? Требају ми за питу. Мој муж је много воли.“
„„Ово су кожаре, ћеро. За питу су најбоље. Узми слободно, свидеће му се. Мало ми је остало а журим, унучици ми је рођендан па бих да спремим торту."
ЕВИЦА
„Евице, о Евоооо... Јел си устала? Дођи код мене да пијемо кафу ако си приставила ручак. Ја га већ зготовила и била на пијаци.“
„Ту сам тетка Добринка, била сам да оперем руке, развлачила сам коре. Деца ми навикла, неће оне са пијаце, кажу да кад их једу ко да једу пластику.“
„Какву оно кафу пијеш дете.“
„Без шећера.“
„Па оно јес шећер је скуп, ко се у детињству није навико тај га ни данас не пије."
„Мој Адам је навуко шећера и брашна. Уља и соли. Продавницу можемо да отворимо колико у подрум имамо.“
„Зар је он ту, нисам му кола видела ноћас па ко реко да је отишо на пут негде.“
„Ту је, где би био него ту, него је поранио на пијац, чудо да га ниси видела а кола су код мајстора, отишо му диференцијал.“
„Оће то оће, кад се превише користи оде диференцијал ал не од кола него од Адама.
Нисам га ја видела ал га видела Живадинка. Рече ми да је ноћ провео са свирачима у кафану. Не верујем ја њој ал ето развалила уста на пијац а свет слуша.“
„Свет ко свет, не обраћам ти ја пажњу на то. Докони па причају. Шта још причају?"
„Да је провео ноћ са оном бездатном кучком Љиљаном што вара оног доброг човека где стигне и са ким стигне. Њу сам видела јутрос на пијаци, упребодобила се ко лопов на крштењу. Купује јабуке и то знаш код кога? Код Мишине мајке. Како ког Мише? Па оног твог друга што си га оставила и удала се за Адама. То ти није нико замерио, ионако није био за тебе. Професор, са њим би било сеци уши крпи дупе. Кажу да је дуго момковао. Скоро се оженио са неком Албанком. Купио му је ујак, пих. Родила му ћерку, данас јој је рођендан.“
„Време ми је да идем кући, сад ће оне моје две да се врате са тренинига, па да им дам да једу а и Адам ће брзо.“
„Паметно је што их шаљеш на тренинге ионако им школа ништа добро донети неће, није ни теби. Губила си време тамо на том твом факултету а могла си да родиш још неко дете, можда би био син. Коме ће Адам да остави све оно што је стицао, зетови ће све да профућкају.“
„Ајд здраво тетка, па наврати мало код нас, Адам ме стално пита дал' си долазила. Никако да се сретнете. Каже да бољу питу од твоје није јео.“
„Проклета била мајко, мир да не нађеш на оном свету као што га ни на овоме нашла ниси. За све си ми ти крива. Од твојих свађа са оцем кућу сам сопствену замрзела и гледала да што пре из ње побегнем. Швалери твоји су ми мушки додир згадили, да уживам у ономе што је Бог наредио никада нисам научила. Од оца сам се отуђила, умро је а честиту реченицу са њим проговорила нисам. Помазио ме никада није све из страха да не отперјаш другом мушкарцу у кревет.Да није било њега факултет не бих завршила а да није било тебе сад ко зна где бих била, свакако не бих Адамова слушкиња била. Миша ти се није допадао јер је превише на мог оца а твог мужа личио. Фин и културан, зато ти се Адам и свидео. Курвар и швалераш. Адам па Адам, крв би ми попила да за њега нисам пошла. А и ти Мишо, што бар једном не одступи од својих начела? Витез и господин, изем ти ја то витештво, обоје нас је прескупо коштало. Са тобом сам желела да гајим децу а не са Адамом. Шмокљо један и ниси за боље него да ти купују жену. Адам је такав какав је али је бар мушко. Узима ме кад хоће и где хоће. Муж и господар, е моја Евице на шта си ти спала. Туђим отпатцима се храниш. Просиш за окрајке љубави и задовољаваш оним што је после Љиљане остало. Целог живота сам јој завидела, на породици на успеху у школи, послу. На крају на Адаму. Њој све мени ништа. Чак и сад ме гледа с'висока. Боже, чиме сам ово заслужила. Мене ни деца не воле, за њих постоји само њихов луди отац.
„Са ким то причаш Евице?“
„Ти си то Адаме, била ми је тетка Добринка. Учинило ми се да се поново вратила, Шта ти је то у холандезу?“
„Кожаре, кажу да су за питу добре а ја је нисам јео ко зна од када.“
„Већ сам спремила бундевару, направићу компот од њих са циметом и ванилин шећером баш онакав какав ти волиш.“
„Узми.“
„Шта је ово?“
„Паре, ваљда видиш.“
„Видим, него шта да радим са њима"
„Откуд ја знам шта ћеш, ваљда ти знаш. Па женско си. Плати деци припреме, купи шта им је потребно а ако остане узми и себи оне патике што су ти се допале када сам вас водио у шетњу.“
„Не треба мени ништа, узео си ми прошле године. Где ја то па идем, да би куповала нове. Боље их купи ти, ти си на тим пословним састанцима. Ја сам само домаћица.“
„Где су деца?“
„Идем да се истуширам, уморан сам. Могла би касније да дођеш, ужелео сам те се.“
„Да, мужу мој. Доћи ћу.“
„Морао сам хитно да изађем на свеж ваздух, све ме гушило. Излетео сам из кафане остављајући збуњено друштво са којим сам до тада пио. Није ми их било жао. Нико од њих није био мој пријатељ, уствари ја нисам ни имао пријатеље, ови су се само трудили да се огребу за пиће. Сви су знали да сам лак на новчанику кад попијем али да Вам објасним околности које су претходиле "немилом догађају.“
„У понедељак сам, ваљда је то био понедељак, имао гомилу пословних састанака. До половине дана нисам више био сигуран да ли продајем или купујем, и ко је ту кога превеслао. Знам само да сам откупио неки шећер из Мађарске који се налазио на југу Србије и одмах га мењао за зимске гуме а њих сам извезао у Италију за кеш. Све у свему, био сам добар десет хиљада евра ако изузмем трошкове ручка, вискија пре и шампањца након што је договор постигнут. Резултат учињеног су два задовољна купца и дебела провизија у мом џепу.“
„За оне који ме не познају, ја се зовем Адам, име ми је наденуо деда, очев отац. Био је јако побожан и скроман, зато је остао сиромашан цео свој живот. Зову ме Брзи, то ми је надимак из дана када сам играо фудбал у локалном клубу. Предвиђали су ми успешну каријеру у Звезди или Партизану али је алкохол био бржи. Мислим, нисам ја био класична пијандура више сам волео да пробам све а и нисам никада трпео ауторитете. У томе сам био на ћалета, ни он није трпео да му неко стоји изнад главе, био то његов отац или жена. Његова узречица је била: „Да је Бог желео да жене буду паметне, он би им дао мозак“, и да знате био је у праву. Дуго година нисам схватао шта је мој отац желео да каже, деда и мајка су имали превелик утицај на мене. Деда са свим оним поповским причама о греху, заповестима и опросту а мајка са романтичним трабуњањима како треба да поштујем све жене. Био сам добро дете по њеним мерилима, знате оно „Ко тебе каменом а ти њега хлебом.“ То је добро ако си пекар али не пије воду ако растеш у годинама пред рат.“
„Тада сам се некако заљубио у Лили, имао сам ја девојака и пре, кажу да сам леп али Љиљана је била нешто посебно. И данас смо у вези, тачније код ње сам и отишао након састанка. За разлику од моје жене, Лили никада није сметало када дођем код ње пијан, никада је није болела глава. Разумела ме и није ме осуђивала. Нас двоје смо заједно завршили факултет а са нама и Евица. Евица је моја законита супруга и није превише битна за ову причу осим што ми је родила две ћерке. Да се вратим на Лили, све је клапало док није отишла на праксу у једну приватну компанију. Вратила се потпуно измењена. Мислим, споља се то није примећивало. И даље смо се волели као и пре. Водили смо љубав где год и кад год смо стигли а ипак то није више била она. Једног дана без најаве и узрока ми је рекла да ме воли али да ја никада нећу одрасти а да је њој потребан прави мушкарац са пуно пара који ће бринути о њој и испуњавати јој жеље. Доста јој је сиротиње за цео живот, казала је. Још ми је рекла да то не значи да се нећемо јебати док га она не нађе и да је боље за мене да се оженим оном малом Евицом са прве године, слатка је, има плаве очи и безобразно је заљубљена у мене. Оженио сам Евицу и никада нисам успео да се одвојим од Љиљане а ни она од мене. Покушавали смо, није да нисмо али није ишло. Тако је било и у уторак или среду, не знам више. Колико год се џапали то никада није утицало на секс, као да смо наштимовани једно на друго. Све друго је била чиста катастрофа. Рекла ми је да сам недорасло дете, да се вратим својој смерној женици, да је оставим на миру а ја њој да је *****, сокачара и олош. Онда смо се опет креснули онако бесни као да се светимо једно другом. То јој није сметало да ме олакша за половину зарађеног новца и да ми каже како она мене уствари спашава јер би те паре ионако спискао на ***** и кафану. Једина ***** са којом сам био је била она и то је и сама знала. Отишао сам у кафану, однекуд се окупила екипа бадаваџија спремних на пијанку, наричито ако је неко други финансира. Музика се подразумевала и Томина песма За Љиљану. Дотле се негде и сећам, остатак ноћи сам провео у магновењу. Кроз главу ми пролазе фрагменти, неко је ломио флаше неко плакао, неко китио музику. Сва је прилика да сам то био ја. Морао сам хитно да изађем на свеж ваздух, све ме гушило. Излетео сам из кафане остављајући збуњено друштво са којим сам до тада пио. На тренутак сам био заслепљен зрацима сунца и изненађен грајом која ме дочекала. Једва се сетих да је среда и да "нормални" људи тог дана излазе на пијац а не из кафане као ја.“
„А да, заборавих да кажем да је кафана у којој сам пијанчио била лоцирана на граници пијаце и пословног дела вароши. Са једне стране пољопривреда а са друге привреда, сан сваког самоуправљача. Нисам имао појма где ћу, кући ми се није ишло. Тамо ме чекала Евица са оним њеним помирљивим осмехом, да је понекад хтела да направи лом више бих је поштовао. Код Лили нисам смео. Договор је био да не долазим преко дана да јој не угрозим репутацију. Јака репутација до мојега, сви су знали за нас осим њеног господина мужа. Можда је и он знао али је мудро ћутао. Богати маторац који је мазнуо најбољу рибу Подунавља. То је вредело да понекад затвори очи на повремене испаде своје мезимице. Нису имали децу. Моје размишљање је прекинула свађа коју у првом моменту нисам могао да лоцирам. Када сам, на једвите јаде, успео да се приберем схватио сам да се на једној од пијачних тезги на пар корака од мене свађају купац и продавац. Тачније купац је причао а продавац без речи одречно махао главом. Купац је била госпођа касних средњих година, јако скупо обучена. Није престајала да прича једној старијој жени која ме изгледом подсетила на моју баку. Малецна са марамом која је заокруживала мило лице.“
„Сад већ заинтересован, приближио сам се да би чуо о чему се ради. Обе као да су само то и чекале. Госпођа, да јој будем савезник у цењкању јер је мислила да заслужује нижу цену јабука само зато што је, Боже мој, фина дама, мада њен речник није говорио у прилог томе а бакица да је ослободим понижења, које није ничим заслужила.
„Драги господине, ето ви кажите зар није крајњи безобралук тражити оволико за холандез смежураних јабука. Можете замислити, тражи ми пет евра и још каже да је то зато што жури кући јер јој је данас рођендан унуци.“
„Без речи сам извадио новчаницу од десет, угурао их у руке збуњеној продавачици. Упитно ме погледала не разумевајући зашто десет.“
„Купи чоколаду унуци.“
„То су моје јабуке, како се усуђујеш сељачино“, рекла ми је.
„Марш у пизду материну, било једино што сам јој рекао. Није ми се дало да се расправљам а и бол у глави изазван мамурлуком бивао је све јачи и јачи.“
„Хвала ти сине, чуо сам док сам пртио оне јабуке покушавајући да се сетим где сам паркирао кола. Било је време да кренем кући.“
ЉИЉАНА
"Зовем се Љиљана, то ми је крштено име, само ме Брзи зове Лили. Кад боље размислим Брзи је некако увек био ту кад су ми се дешавале важне ствари у животу, добре и лоше. Ни данас није другачије. Понекад имам осећај да би ми живот био много једноставнији да га никада нисам срела али то није било могуће. Рођени смо у истом месту, он је само годину дана старији од мене а и родитељи нам се познају. Није баш да су кућни пријатељи али се познају. Додуше у нашој вароши се сви познају међусобно, толико нас пуно има. Брзи је био добар ђак и талентован фудбалер, бар га је таква репутација пратила. Био је и леп, мислим и сад је на неки свој дечачки начин леп, само сам ја то касно приметила. Била сам убеђена да неко као он не може да примети некога као што сам ја, класични адолесцентски комплекси али сам му била ортак у свим лудоријама које су нам падале на памет. Истини за вољу више мени него њему. Родитељи су нам све праштали, ваљда због тога што смо и поред свега били најбољи ученици својих генерација. Брзи је уписао права, некако на брзину, у складу са својим надимком, и здимио у војску а ја остала да завршим четврти средње већ решена да и ја упишем исто. Ваљда да му покажем да сам боља од њега. Није било лако, мислим није компликовано уписати факултет али ако желиш да то буде са максимумом поена онда се ствар усложњава. У паузама учења, слала сам Брзом пакете. Он је војску схватао олако, као и све остало у његовом животу. Мислим да он ни сопствену смрт не би узео за озбиљно. У то време му је отишла мама. Тада је Брзи исплакао своје последње сузе и већ на следећој а убрзо након маме отишао му је ујак, пар недеља након њих и њихов отац а његов деда, Адам је нестао и од тада је наставио да постоји само Брзи. Школа је отишла у запећак а девојке и фудбал у први а и они некако нехајно, као да му ништа више није било важно.“
„Престала сам да се такмичим са њим, тачније престала сам да га се плашим и онда је почело да се дешава. Заљубила сам се у њега, мрзела сам себе због тога а он се правио да ништа не примећује. У то време сам почела да обраћам пажњу на погледе других младића, ваљда у инат његовој равнодушности. Уместо на предавањима сретали смо се по журкама и кафићима. Загрљаје и пољупце, су смењивале свађе.Оно што смо једно другом изговарали ни пас с'маслом не би прогутао. А да, нисам вам рекла да сам тада још увек била невина. Вирго интакта. Желела сам да је изгубим са Брзим или са Адамом. У суштини нисам умела да схватим кога од њих двојице више волим. Брзи ме нервирао а Адам је понекада био неизрециво напоран и досадан. То вече смо се посвађали више него уобичајено. Мени се ишло на неку журку а Брзи је сутрадан имао утакмицу. Реч по реч и пала је свађа. Он се демонстративно окренуо и оставио ме саму на улици. Имала сам утисак да ћу од беса експлодирати. У инат њему прихватила сам позив неких младића које сам из виђења познавала. У инат сам и пила. У инат сам изгубила невиност, и нисам због тога осећала никакву кривицу. Сутрадан је Брзи само прошао покрај мене. Нисам обраћала пажњу на то, није нам било први пут да не говоримо али за разлику од раније сада тишина није престајала ни први дан ни прву недељу ни први месец. Ни једно од нас двоје није желело да попусти.“
„Ту негде се ближио крај јулског испитног рока. Ја сам очистила све испите а Брзом су остала два за септембар. Од нашег заједничког летовања није било ништа, па сам одлучила да ово лето искористим и одрадим обавезну праксу, без које нисам могла да упишем следећу годину. Приватна фирма, први пут капитализам уживо. Радила сам преко граница издржљивости до пада у несвест. Када сам отворила очи, онако исполивана и исповраћана, угледала сам директора. Нисам имала појма да он води рачуна о својим радницима. Онда је следио наредни шок, упитао ме да ли сам трудна. Требало ми је времена да му одговорим шокирана могућношћу да је то истина. Онда сам почела хистерично да се смејем понављајући себи у браду: „Ето ти сад па се инати, скоте безосећајни“ Директор ме забезекнуто гледао и наредио свом возачу да ме одведе кући а мени да се не појављујем на послу док се не средим. Кући сам успела некако да испеглам ситуацију. Предвече је стигао Брзи, мада је он у том тренутку био задња особа за коју сам била спремна. Запросио ме ту, у мојој соби. Нисам знала да ли да се смејем или да плачем. Ипак сам се насмејала и одговорила му да је полудео, да смо ми само ортаци и да не квари оно што имамо. Отишао је покуњен а ја остала уплакана. Наредне дане сам провела код доктора тачније гинеколога. Да била сам трудна, ни на крај памети ми није било да родим дете коме Брзи не би био отац. И нисам али више нисам могла ни њему да га родим, ваљда је то била моја казна. Мало престрога, зар не? Наставила сам праксу, мој директор и будући муж бдио је надамном а понашала сам се као комплетан идиот према њему. Никада ми није било јасно шта је видео у мени, што сам бивала гора према њему он је био бољи према мени. Рекла сам му да волим Брзог и да ћу га волети заувек, прећутао је то. Скоро да бих смела да се закунем да сам чула шапат „Заволећеш ти мене“. Рекла сам му да не могу да му родим дете а знам колико их воли. „Ти ћеш бити моје дете“, одговорио ми је. Једино сам на послу напредовала мада то и није била нека сатисфакција. Имала сам све а нисам имала ништа. Пратиле су ме приче да растурам бракове, виђали су ме у исто време на различитим местима са различитим мушкарцима, нисам обраћала пажњу на та оговарања, шта више мислим да су ми пријала. Брзог сам све више волела а све мање поштовала, бар до јутрос. Како шта је било јутрос? Била сам на пијаци, требало ми је то. Претходну ноћ сам схватила да се Брзи никада неће променити. Оно што њему треба ја више нисам желела да му дајем а оно што је мени било потребно он није имао у себи. То нешто се налазило покрај мене у човеку који ме воли свим срцем, у мом супругу. Схватила сам да једино људи који нас воле могу донети спокој нашим душама а права љубав се понекад крије тамо где је нисмо очекивали.“
„Добро, какве су вам јабуке? Требају ми за питу. Мој муж је много воли.“
„„Ово су кожаре, ћеро. За питу су најбоље. Узми слободно, свидеће му се. Мало ми је остало а журим, унучици ми је рођендан па бих да спремим торту."
ЕВИЦА
„Евице, о Евоооо... Јел си устала? Дођи код мене да пијемо кафу ако си приставила ручак. Ја га већ зготовила и била на пијаци.“
„Ту сам тетка Добринка, била сам да оперем руке, развлачила сам коре. Деца ми навикла, неће оне са пијаце, кажу да кад их једу ко да једу пластику.“
„Какву оно кафу пијеш дете.“
„Без шећера.“
„Па оно јес шећер је скуп, ко се у детињству није навико тај га ни данас не пије."
„Мој Адам је навуко шећера и брашна. Уља и соли. Продавницу можемо да отворимо колико у подрум имамо.“
„Зар је он ту, нисам му кола видела ноћас па ко реко да је отишо на пут негде.“
„Ту је, где би био него ту, него је поранио на пијац, чудо да га ниси видела а кола су код мајстора, отишо му диференцијал.“
„Оће то оће, кад се превише користи оде диференцијал ал не од кола него од Адама.
Нисам га ја видела ал га видела Живадинка. Рече ми да је ноћ провео са свирачима у кафану. Не верујем ја њој ал ето развалила уста на пијац а свет слуша.“
„Свет ко свет, не обраћам ти ја пажњу на то. Докони па причају. Шта још причају?"
„Да је провео ноћ са оном бездатном кучком Љиљаном што вара оног доброг човека где стигне и са ким стигне. Њу сам видела јутрос на пијаци, упребодобила се ко лопов на крштењу. Купује јабуке и то знаш код кога? Код Мишине мајке. Како ког Мише? Па оног твог друга што си га оставила и удала се за Адама. То ти није нико замерио, ионако није био за тебе. Професор, са њим би било сеци уши крпи дупе. Кажу да је дуго момковао. Скоро се оженио са неком Албанком. Купио му је ујак, пих. Родила му ћерку, данас јој је рођендан.“
„Време ми је да идем кући, сад ће оне моје две да се врате са тренинига, па да им дам да једу а и Адам ће брзо.“
„Паметно је што их шаљеш на тренинге ионако им школа ништа добро донети неће, није ни теби. Губила си време тамо на том твом факултету а могла си да родиш још неко дете, можда би био син. Коме ће Адам да остави све оно што је стицао, зетови ће све да профућкају.“
„Ајд здраво тетка, па наврати мало код нас, Адам ме стално пита дал' си долазила. Никако да се сретнете. Каже да бољу питу од твоје није јео.“
„Проклета била мајко, мир да не нађеш на оном свету као што га ни на овоме нашла ниси. За све си ми ти крива. Од твојих свађа са оцем кућу сам сопствену замрзела и гледала да што пре из ње побегнем. Швалери твоји су ми мушки додир згадили, да уживам у ономе што је Бог наредио никада нисам научила. Од оца сам се отуђила, умро је а честиту реченицу са њим проговорила нисам. Помазио ме никада није све из страха да не отперјаш другом мушкарцу у кревет.Да није било њега факултет не бих завршила а да није било тебе сад ко зна где бих била, свакако не бих Адамова слушкиња била. Миша ти се није допадао јер је превише на мог оца а твог мужа личио. Фин и културан, зато ти се Адам и свидео. Курвар и швалераш. Адам па Адам, крв би ми попила да за њега нисам пошла. А и ти Мишо, што бар једном не одступи од својих начела? Витез и господин, изем ти ја то витештво, обоје нас је прескупо коштало. Са тобом сам желела да гајим децу а не са Адамом. Шмокљо један и ниси за боље него да ти купују жену. Адам је такав какав је али је бар мушко. Узима ме кад хоће и где хоће. Муж и господар, е моја Евице на шта си ти спала. Туђим отпатцима се храниш. Просиш за окрајке љубави и задовољаваш оним што је после Љиљане остало. Целог живота сам јој завидела, на породици на успеху у школи, послу. На крају на Адаму. Њој све мени ништа. Чак и сад ме гледа с'висока. Боже, чиме сам ово заслужила. Мене ни деца не воле, за њих постоји само њихов луди отац.
„Са ким то причаш Евице?“
„Ти си то Адаме, била ми је тетка Добринка. Учинило ми се да се поново вратила, Шта ти је то у холандезу?“
„Кожаре, кажу да су за питу добре а ја је нисам јео ко зна од када.“
„Већ сам спремила бундевару, направићу компот од њих са циметом и ванилин шећером баш онакав какав ти волиш.“
„Узми.“
„Шта је ово?“
„Паре, ваљда видиш.“
„Видим, него шта да радим са њима"
„Откуд ја знам шта ћеш, ваљда ти знаш. Па женско си. Плати деци припреме, купи шта им је потребно а ако остане узми и себи оне патике што су ти се допале када сам вас водио у шетњу.“
„Не треба мени ништа, узео си ми прошле године. Где ја то па идем, да би куповала нове. Боље их купи ти, ти си на тим пословним састанцима. Ја сам само домаћица.“
„Где су деца?“
„Идем да се истуширам, уморан сам. Могла би касније да дођеш, ужелео сам те се.“
„Да, мужу мој. Доћи ћу.“
Poslednja izmena:
