О тами...

Морал је у себи одувек носио неки сувише јак призвук, готово до неподношљивог праска, сигуран сам, чак и у Божијим ушима. То је оно Вишеславцево када цитира Христа: „Тешко вама законици!“ Пре би се могло рећи да када сваки човек робује греху да он „дела таму“. Тама нема лик, улогу и смисао. Човек јој приступа и бива прогутан њоме. У њеном стадијуму не зна ко је, шта ради и куда иде. Слеп је за лик, улогу и смисао. Модерни ум би рекао за таквог: „Мрачан је!“, што би био синоним за устрашеност од некога или одбојност тог самог некога. Недостатак светлости би значио недостатак живог Христа. Недостатак кретања ка, око и у Христу. Светлост Христова осветљава и човека и онога поред њега. Тако спознајемо себе и друге али не без откровењске светлости Христове, то јест, онолико колико она сама открива. Пакао се дефинише као „тама“ из самих Исусових усана. Тама није простор него искуствено осећање личне драме која се базира на паду. Тама обухвата две перспективе: духовну и биолошку смртност. Биолошка се дешава само једном а духовна може свагда(апостол каже да му треба још много пута умирати). На први поглед, чини се да биолошка не зависи од етичких, естетских и других разлога, али пошто очекује васкрсење тела итекако је се дотиче оно што највише ровари по духовном сегменту човечије ипостаси. Дакле, када неко греши, греши јер је мрачан а мрачан је јер је болестан а болестан је јер је смртан. Свака психопатологија би се могла исцрпети овим аргументом. Зато све психопатологије и немају везе са Христом јер немају заједничког основа у Његовом Бићу. То не значи да ако се не поистовећују са Његовим Бићем да Он не може да пружи реално исцељење од њих. Бог иде тамо где је позван, где се може осећати и као домаћин и као гост. Али, срце човечије искушава мрак и обећава му задовољство светлости које сам мрак не поседује. Чим доспе у тај мрак човек забразди и застрани јер више нема очи ума(светиљка је телу око). Свако воли да иде на светлост и да се окупља међу људима из којих избија светлост да би и сам засветлео. То ради Литургија. Нико здраворазуман не жели да се плаши себе или да изазива ужас собом код другог. Чак и када неког мучи његова лична тама, од стида он покушава да сакрије свој недостатак или од љубави да усрећи ближњег насилном светлошћу. Тада засветли само на трен али се угаси без Христа јер нема извор светлости у свом бићу. Другима зрачимо онолико колико се сами осветљавамо на „камину“ благодати Божије. Резиме би се састојао да је нечија неморалност у природној последици недостатка Божије огњености која очишћује од сваког греха, демона и смрти, то јест, од законске неетичности, непријатељске запоседнутости, и психофизичке трулежности. Јер су то та три фактора која најреалније гуше реалност Христову а врло присно учествују у разарању човечанства.

 

[123loncar]

" Свако воли да иде на светлост и да се окупља међу људима из којих избија светлост да би и сам засветлео. То ради Литургија."

.... ne znam šta radi liturgija , ali znam šta reče Isus ... a reče da dođe zbog bolesnih a ne zbog zdravih ... i znam da se mrak krije tamo gde ga niko ne očekuje - na svetlosti ...a kad god sam otišao na neku liturgiju, bilo je više mračnih nego svetlećih ( možda ja imam vid osposobljen da demaskira mračne ) ... skoro sam bio na krštenje : kad ono dva rukopoložena , buljuk novorođenčadi složili u kolonu pa sjednim pojenjem sve krstiše ( svi po 150 jevrića , da se svetlost primi ) - za 25 min dvadesetak svetlosti / tame kupiše u cugu kumovi i očevi ... lova se broji samo u stranoj valuti - ko nema trk vanka kod dilera .... samo svečanost malo zcrne mali spor - rukopoloženi počeše da se prepiru čiji je čiji kupac svetlosti /mraka .....pa počeše kumove i očeve da rzvrstavaju po spisku parohijana -- i stvar se rasvetli , po spisku .... verovatno ti znaš štaje tu svetlost a šta tama ..... naročito kad pogledaš imena donatora božijem domu - kad pođeš sa liturgije ; sve ratni profiteri postrojeni i u mermer upisani... milina od svetlosti ....
.. no , ja sam više za onu svetlost koju preporuči ravi : a ti se zatvori u svoju sobu sam pa reci ocu sve ---- i tako to .....pa šta bude na koncu ..


... a ovo : " човечије ипостаси " ; mišljah da samo jedan je ipoistast- ravi ... kad gle , svi oni koji plate liturgiju su takvi .. pa oni kaji plate triput , triput su " ипостаси " ... a oni koji ne plate nisu - mračni su .... dali sam dobro shvatio ...

 

[Aphex Twin]

Веруј ми да новац не игра никакву улогу пред Богом јер се светост не може компромитовати. Имаш занимљив део у Новом Завету кад је Симон Маг мислио да може да купи тај дар од апостола па га они наружише. Оно чега си био сведок није оно о чему говорим. Црква нема свој буџет, живи од прилога које народ на добровољној бази даје - ко неће не мора и тиме се светост не умањује. Међутим, новац има своје порекло, почев од Мојсијевог законодавства (види поглавље о светом порезу) преко кесе коју су Исус и ученици носили са собом до данашњих дана. Потресно је поглавље Ананије и Сапфире који мислише да могу утајити новац од апостола. Али, мени то није ништа спорно. Друго је то да ли се људи надимају мислећи да су Богу већу жртву кроз новац принели. Тама о којој говорим говори о одсуству Светог Духа код човека.

Хвала на исцрпном коментару!