Cekajuci prevoz ispred zgrade Politike, koji je po redosledu voznje davno trebalo stici do mesta odredista, ispred mene je veselo skakutala grupa cigancica.
Izgubljen, pokunjen i rastrzan izmedju posla, fakulteta, prijatelja, neprijatelja tonuo sam sve dublje u mislu, koju je najednom prekinula vesela igra beogradskih cigancica.
Iako je kisa neprestano padala, bosonogi cigancici su veselo plesalo na mokrom gradskom asfaltu, uspevajuci da namame osmeh na licima cak i onim najnamrgodjenijima.
Smenjivale su se pesme, taktovi i igre, dok odjednom ova ulicna manifesticija, bar za mene, nije zavrsena dolaskom dugo ocekivanog busa.
Sedeci u dugo ocekivanom autobusu nisam mogao, a da ne razmisljam o prethodnoj sceni sa stanice, a da sebi ne postavim neka pitanja.
Sta je to sto nas cinim srecnim?
Sta nam je potrebno da budemo srecni?
Kako to da neko ko nema sigurnu i obezbedjenu egzistenciju, bude radosniji od onoga ko to ima?
Davno sam jednom cuo laicko tumacenje na temu sta je umetnost u danasnjem svetu, koje je odprilike ovako glasilo, kroz razgovor dva prijatelja
Jedan prijatelj je tvrdio da umetnost u danasnjem svetu nema nikakvog smisla, i da je to isto kao kad bi nevina, balerina od 6 godina igrala izvodila svoj ples u kafani na zeleznickoj stanici, gde su joj jedina publika ljudi kojima je kapljica najbolji drug, koji se hvataju case sa svojim debelim i crnim prstima, najcesce noseni, nekom svojom teskom i sumornom zivotnom pricom.
Drugi prijatelj mu odgovara, jeste ali, njena nevina igra i ona su tamo najsvetije tacke, njena igra je melem za ta sumorna lica, njena igra baca svetlost na njihovu tamu.
Njenom bozanskom i nevinom igrom, mami osmehe, unosi radost i podstice sumorne ljude sa teskim pricama da pronadju radost u zivotu.
Tako sam se i ja osetio, cekajuci dugo ocekivani autobus na onoj stanici, gde je najsvetija tacka bila, radosna igra bosonogih beogradskih cigancica.
Ducic, svojevremeno pise u, Blaga cara Radovana, da nas svako razmisljanje o sreci, cini nesrecnima.
Andric pise da nam za srecu uvek malo fali, a to malo nam uvek nedostaje.A sta je to sto nam nedostaje?
U razgovoru sa prijateljima o tome, sta je to sto nam nedostaje da budemo srecni, cesto cujem indeticne odgovore.Njihovi odgovori su najcesce da im fali vise novca, da nadju posao koji vole, da nadju ljubav svog zivota, i ovo i ono, i onda ce biti srecni.
Jedan moj prijatelj je pronasao ljubav svog zivota, radi posao koji voli i koji mu donosi pristojnu zaradu, a na moje pitanje da li je sada srecan, jednastovno odgovorio je ne i da mu jos uvek nesto fali.
Mnogima koji bi udelili novac, jer im on nedostaje da budu srecni i zadovoljni zivotom, tvrdim da bi ga beskorisno potrosili za zadovoljavanje svojih hedonistickih poriva i da bi posle toga bili jos nesrecniji.
Pogresan pristup je to sto nam fali nesto materijalno, nesto fizicki, nesto sto se treba ostvariti.
Ne, to je jednostavno u nama, jednostavnost i prostodusnost covekovu su vrline i osobine koje smo odavno zaboravili, a koje smo potisnuli gradeci mterijalisticku sliku o svetu, koja nas vodi nesreci.
Za coveka vernika njegov najveci smisao je Bog i kroz svoj odnos sa Bogom, gradi i odnos prema zivotu i prema drugim ljudima, taj odnos prozima ljubav, veru i radost.Nesreca i melaholija za vernika jeste iskusenje njegove vere, jer je vera radosna.Kao sto je jednom rekao vladika Porfirije, ako se svako jutro ne budimo radosni, to znaci da sa nama nesto nije u redu.
Za ljude koji ne veruju u Boga, moraju pronaci najdublji smisao svoga postojanja i da taj smisao prozima njihove zivote, a da on ukljuci ljubav i radost.
Samo se tako moze stici do srece, trazeci najdublje ono sto je u nama, a svakako da u svakom coveku postoji, samo ga mora pronaci.
I da zavrsim jedno pricom izmedju dva prijatelja, a vi izvucite sustinu.
Sretose se Haime i Samuel
Kako si? pita Haime
Vrlo dobro, odgovara Samuel
Stvarno si dobro?
Da, naravno. Kuca mi je oronula. Zimi umirem od hladnoce, leti se davim. S godinama, zena mi je postala monstrum i moram da je trpim.Bez cvonjka sam.A, zahvaljujuci mojim godinama,sve vise patim od bolesti.
Ali, osim toga, stvarno sam dobro.
A ja vas pitam ono jednostavno pitanje i molim iskreni odgovor.
A kako ste vi?
Hvala vam sto ste imali zivaca i nerava da citate ovo moje, bedno piskaranje.
Izgubljen, pokunjen i rastrzan izmedju posla, fakulteta, prijatelja, neprijatelja tonuo sam sve dublje u mislu, koju je najednom prekinula vesela igra beogradskih cigancica.
Iako je kisa neprestano padala, bosonogi cigancici su veselo plesalo na mokrom gradskom asfaltu, uspevajuci da namame osmeh na licima cak i onim najnamrgodjenijima.
Smenjivale su se pesme, taktovi i igre, dok odjednom ova ulicna manifesticija, bar za mene, nije zavrsena dolaskom dugo ocekivanog busa.
Sedeci u dugo ocekivanom autobusu nisam mogao, a da ne razmisljam o prethodnoj sceni sa stanice, a da sebi ne postavim neka pitanja.
Sta je to sto nas cinim srecnim?
Sta nam je potrebno da budemo srecni?
Kako to da neko ko nema sigurnu i obezbedjenu egzistenciju, bude radosniji od onoga ko to ima?
Davno sam jednom cuo laicko tumacenje na temu sta je umetnost u danasnjem svetu, koje je odprilike ovako glasilo, kroz razgovor dva prijatelja
Jedan prijatelj je tvrdio da umetnost u danasnjem svetu nema nikakvog smisla, i da je to isto kao kad bi nevina, balerina od 6 godina igrala izvodila svoj ples u kafani na zeleznickoj stanici, gde su joj jedina publika ljudi kojima je kapljica najbolji drug, koji se hvataju case sa svojim debelim i crnim prstima, najcesce noseni, nekom svojom teskom i sumornom zivotnom pricom.
Drugi prijatelj mu odgovara, jeste ali, njena nevina igra i ona su tamo najsvetije tacke, njena igra je melem za ta sumorna lica, njena igra baca svetlost na njihovu tamu.
Njenom bozanskom i nevinom igrom, mami osmehe, unosi radost i podstice sumorne ljude sa teskim pricama da pronadju radost u zivotu.
Tako sam se i ja osetio, cekajuci dugo ocekivani autobus na onoj stanici, gde je najsvetija tacka bila, radosna igra bosonogih beogradskih cigancica.
Ducic, svojevremeno pise u, Blaga cara Radovana, da nas svako razmisljanje o sreci, cini nesrecnima.
Andric pise da nam za srecu uvek malo fali, a to malo nam uvek nedostaje.A sta je to sto nam nedostaje?
U razgovoru sa prijateljima o tome, sta je to sto nam nedostaje da budemo srecni, cesto cujem indeticne odgovore.Njihovi odgovori su najcesce da im fali vise novca, da nadju posao koji vole, da nadju ljubav svog zivota, i ovo i ono, i onda ce biti srecni.
Jedan moj prijatelj je pronasao ljubav svog zivota, radi posao koji voli i koji mu donosi pristojnu zaradu, a na moje pitanje da li je sada srecan, jednastovno odgovorio je ne i da mu jos uvek nesto fali.
Mnogima koji bi udelili novac, jer im on nedostaje da budu srecni i zadovoljni zivotom, tvrdim da bi ga beskorisno potrosili za zadovoljavanje svojih hedonistickih poriva i da bi posle toga bili jos nesrecniji.
Pogresan pristup je to sto nam fali nesto materijalno, nesto fizicki, nesto sto se treba ostvariti.
Ne, to je jednostavno u nama, jednostavnost i prostodusnost covekovu su vrline i osobine koje smo odavno zaboravili, a koje smo potisnuli gradeci mterijalisticku sliku o svetu, koja nas vodi nesreci.
Za coveka vernika njegov najveci smisao je Bog i kroz svoj odnos sa Bogom, gradi i odnos prema zivotu i prema drugim ljudima, taj odnos prozima ljubav, veru i radost.Nesreca i melaholija za vernika jeste iskusenje njegove vere, jer je vera radosna.Kao sto je jednom rekao vladika Porfirije, ako se svako jutro ne budimo radosni, to znaci da sa nama nesto nije u redu.
Za ljude koji ne veruju u Boga, moraju pronaci najdublji smisao svoga postojanja i da taj smisao prozima njihove zivote, a da on ukljuci ljubav i radost.
Samo se tako moze stici do srece, trazeci najdublje ono sto je u nama, a svakako da u svakom coveku postoji, samo ga mora pronaci.
I da zavrsim jedno pricom izmedju dva prijatelja, a vi izvucite sustinu.
Sretose se Haime i Samuel
Kako si? pita Haime
Vrlo dobro, odgovara Samuel
Stvarno si dobro?
Da, naravno. Kuca mi je oronula. Zimi umirem od hladnoce, leti se davim. S godinama, zena mi je postala monstrum i moram da je trpim.Bez cvonjka sam.A, zahvaljujuci mojim godinama,sve vise patim od bolesti.
Ali, osim toga, stvarno sam dobro.
A ja vas pitam ono jednostavno pitanje i molim iskreni odgovor.
A kako ste vi?
Hvala vam sto ste imali zivaca i nerava da citate ovo moje, bedno piskaranje.
i meni sa obližnjeg drveta svako jutro korz otvoren prozor 
kosovi.
