Još od najstarijih vremena čovek je snovima pridavao veliki značaj. San i njegovo tumačenje bilo je namenjeno samo odabranima. U zavisnosti od epohe nadahnuća su bila različita. Kod starih Egipćana i starih Grka verovalo se da su to poruke Bogova, koje su direktno uticale na visoku politiku. Tim putem Mojsije je dobio Zapovesti, David Psalme, Isus Jevanđelje, a Muhamed Kuran. Frojd snove razotkriva i tumači psihoanalizom, a za Junga san je prirodni fenomen koji ne zavisi od volje, želje ili namere onoga koji sanja – stvar koja se ne može kontrolisati.
I pored silnih savremenih dostignuća, mernih instrumenata svega i svačega, dokazati stanje sna odnosno njegovu suštinu veoma je teško, ili bar postoji više teorija od kojih svaka promoviše sebe. Nama sada ovde nisu važni magovi koji na ovaj ili onaj način tumače i dokazuju snove, već jedna drevna priča koja pripoveda o snu, i o tome šta san može da izazove kao posledicu. Priča ide ovako :
Jednoga dana, došli neki ljudi u Indiju da kupe slona. Izaberu oni jednog mladog i zdravog slona, tek što je bio napunio 12 godina. Kupe ga i odvedu u svoju zemlju daleko od Indije. Slona odmah upregnu u najteže poslove. Jak i izdržljiv, mladi slon je radio i najteže poslove. Ništa ga nije moglo slomiti. Prolazile su godine i on se razvio u najvećeg i najjačeg slona. Ništa nije bilo teško za njega, osim što je vremenom sasvim zaboravio na svoju domovinu Indiju! Potpuno se privikao da služi, i sav život mu se pretvorio u rad i zaborav. Slonovi žive dugo. Kad je prošlo 88 godina, i slon navršio stotu, iste noći u san mu dođe Indija! Jasno je video svoj rodni kraj, shvatio ko je, odakle je, gde je njegovo istinsko mesto! Prenut iz sna, pokida moćni slon lance, i krenu put Indije, svojoj zemlji, svojim prijateljima, svojoj istini i svojoj lepoti! Niko se nije usudio da ga zaustavi, jer pred snagom probuđenog koji zna svoj put, padaju sve prepreke i sklanjaju se svi protivnici.*
Nije dovoljno samo sanjati san, već ga se treba i setiti. Svima se pretpostavqam dogodilo da sanjaju, a da se sadržine sna teško mogu setiti. U prethodnoj priči o Slonu stvar i jeste u tome. Ne kaže se tek tako - pamti k’o slon. Međutim, postoji još jedan preduslov da bi sa sanjanje ostvarilo kao pojava. Pogađate, to je centralni nervni sistem ili prosto rečeno, mozak. Niži organizmi koji nemaju tu privilegiju, životne funkcije obavljaju refleksno. Razmišljanje, kategorizacija estetskog, ljubavni jadi od kojih nam i srce i telo zadrhti, i između ostalog sanjanje, posledica su jedne ogromne mašine zvane mozak.
Sto ljudi – sto ćudi. Mašina mozak, se i po procesoru, i po hard disku, i po grafičkoj kartici, i svim ostalim komponentama zasigurno razlikuje u svim pojedinačnim slučajevima. Svo bogatstvo i šarolikost ovog sveta u svim segmentima življenja utemeljena je upravo na tome. U protivnom ne bi bilo antagonizama, a oni su pokretač svega što je ljudsko.
Globalno sagledavajući zbivanja od unazad dvadesetak godina, primetno je inteziviranje ideje o jednom eksperimentu, u kome bi eventualno u kompjutere zvane mozak, trebalo unificirano instalirati jedan te isti operativni sistem, ili čak zameniti konfiguraciju novom – „savremenijom“.
Ovo poslednje bi verovatno bilo pouzdanije za one svetske moćnike koji još uvek vešto skrivaju svoj identitet, mada im se namere iz dana u dan sve jasnije otkrivaju. Ubiti i poslednju klicu kreativnog ili samoopredeljavajućeg, isključiti mogućnost odabira između dve ili više opcija, praktično mogućeg i praktično korisnog. Znači ono što je za jedne dobro ili opšte dobro, ne mora da znači da će i za nekog drugog biti takođe dobro. Nama se globalno nudi jedan opšti princip istine – novac. Ko ga ima ima ga a oni koji su uskraćeni za isti mogu samo da sanjaju ili da se prisećaju vremena kada su mogli da dođu do istine.
Međutim, postavlja se pitanje : Da li će se isti centar zadovoljiti time da do istine možemo doći delimično, ili za onoliko koliko oni procene da nam je dovoljno? Ili će nam možda i to naše pravo na sanjanje o istini biti uskraćeno, i biti sledeća meta? Biće to cilj koji treba realizovati na ovaj ili onaj način kako stvari stoje.
Preostaje nam da sanjamo dok još možemo i imamo pravo, a dan kada će nam se snovi neće razlikovati ili ćemo sanjati ono što neko drugi želi nije daleko.
To je dan kada će za nas postojati samo prošlost bez bojazni od nepoznate budućnosti. Tumačenje snova će izgubiti smisao, „gledanje“ u šoljicu od kafe takođe, kao i sve što je vezano za vreme buduće. Deca koja bi se rodila u vremenu gde budućnost ne postoji, bolje i da se na rađaju jer su već deo prošlosti.
Ako je po priči prethodno spomenutoj, da se nadamo u snagu i razornu moć onoga ko se odjednom probudi i postane svestan samog sebe. Postoji tračak nade da ćemo se izboriti za nešto bolje i lepše, jer ovo ponuđeno izgleda ne vodi ničemu. U tom smislu poželeću svakome ponaosob da mu što pre zazvoni budilnik i probudi savest za odbranu generacija koja tek dolaze, da im se ispriča priča kako je nekada bilo, kako bi na osnovu toga mogli mudro da odbace svaki pokušaj da ime se oduzme pravo na sanjanje i pravo na budućnost.
Probudite se dok još nije kasno – ako već nije.
*) Priča je preuzeta sa internet mreže. Ispričao je u kontekstu čestitke proglašenja nezavisnosti Crne Gore, redovni profesor Univerziteta u Skoplju prof.dr. Ferid Muhić.
Srđan V. Staletović
Beograd, 14.09.2009.godine
P.S.
Ovo mi se učinilo potrebnim da objavim a u vezi najnovijih dešavanja koja su zadesila našu naciju.
I pored silnih savremenih dostignuća, mernih instrumenata svega i svačega, dokazati stanje sna odnosno njegovu suštinu veoma je teško, ili bar postoji više teorija od kojih svaka promoviše sebe. Nama sada ovde nisu važni magovi koji na ovaj ili onaj način tumače i dokazuju snove, već jedna drevna priča koja pripoveda o snu, i o tome šta san može da izazove kao posledicu. Priča ide ovako :
Jednoga dana, došli neki ljudi u Indiju da kupe slona. Izaberu oni jednog mladog i zdravog slona, tek što je bio napunio 12 godina. Kupe ga i odvedu u svoju zemlju daleko od Indije. Slona odmah upregnu u najteže poslove. Jak i izdržljiv, mladi slon je radio i najteže poslove. Ništa ga nije moglo slomiti. Prolazile su godine i on se razvio u najvećeg i najjačeg slona. Ništa nije bilo teško za njega, osim što je vremenom sasvim zaboravio na svoju domovinu Indiju! Potpuno se privikao da služi, i sav život mu se pretvorio u rad i zaborav. Slonovi žive dugo. Kad je prošlo 88 godina, i slon navršio stotu, iste noći u san mu dođe Indija! Jasno je video svoj rodni kraj, shvatio ko je, odakle je, gde je njegovo istinsko mesto! Prenut iz sna, pokida moćni slon lance, i krenu put Indije, svojoj zemlji, svojim prijateljima, svojoj istini i svojoj lepoti! Niko se nije usudio da ga zaustavi, jer pred snagom probuđenog koji zna svoj put, padaju sve prepreke i sklanjaju se svi protivnici.*
Nije dovoljno samo sanjati san, već ga se treba i setiti. Svima se pretpostavqam dogodilo da sanjaju, a da se sadržine sna teško mogu setiti. U prethodnoj priči o Slonu stvar i jeste u tome. Ne kaže se tek tako - pamti k’o slon. Međutim, postoji još jedan preduslov da bi sa sanjanje ostvarilo kao pojava. Pogađate, to je centralni nervni sistem ili prosto rečeno, mozak. Niži organizmi koji nemaju tu privilegiju, životne funkcije obavljaju refleksno. Razmišljanje, kategorizacija estetskog, ljubavni jadi od kojih nam i srce i telo zadrhti, i između ostalog sanjanje, posledica su jedne ogromne mašine zvane mozak.
Sto ljudi – sto ćudi. Mašina mozak, se i po procesoru, i po hard disku, i po grafičkoj kartici, i svim ostalim komponentama zasigurno razlikuje u svim pojedinačnim slučajevima. Svo bogatstvo i šarolikost ovog sveta u svim segmentima življenja utemeljena je upravo na tome. U protivnom ne bi bilo antagonizama, a oni su pokretač svega što je ljudsko.
Globalno sagledavajući zbivanja od unazad dvadesetak godina, primetno je inteziviranje ideje o jednom eksperimentu, u kome bi eventualno u kompjutere zvane mozak, trebalo unificirano instalirati jedan te isti operativni sistem, ili čak zameniti konfiguraciju novom – „savremenijom“.
Ovo poslednje bi verovatno bilo pouzdanije za one svetske moćnike koji još uvek vešto skrivaju svoj identitet, mada im se namere iz dana u dan sve jasnije otkrivaju. Ubiti i poslednju klicu kreativnog ili samoopredeljavajućeg, isključiti mogućnost odabira između dve ili više opcija, praktično mogućeg i praktično korisnog. Znači ono što je za jedne dobro ili opšte dobro, ne mora da znači da će i za nekog drugog biti takođe dobro. Nama se globalno nudi jedan opšti princip istine – novac. Ko ga ima ima ga a oni koji su uskraćeni za isti mogu samo da sanjaju ili da se prisećaju vremena kada su mogli da dođu do istine.
Međutim, postavlja se pitanje : Da li će se isti centar zadovoljiti time da do istine možemo doći delimično, ili za onoliko koliko oni procene da nam je dovoljno? Ili će nam možda i to naše pravo na sanjanje o istini biti uskraćeno, i biti sledeća meta? Biće to cilj koji treba realizovati na ovaj ili onaj način kako stvari stoje.
Preostaje nam da sanjamo dok još možemo i imamo pravo, a dan kada će nam se snovi neće razlikovati ili ćemo sanjati ono što neko drugi želi nije daleko.
To je dan kada će za nas postojati samo prošlost bez bojazni od nepoznate budućnosti. Tumačenje snova će izgubiti smisao, „gledanje“ u šoljicu od kafe takođe, kao i sve što je vezano za vreme buduće. Deca koja bi se rodila u vremenu gde budućnost ne postoji, bolje i da se na rađaju jer su već deo prošlosti.
Ako je po priči prethodno spomenutoj, da se nadamo u snagu i razornu moć onoga ko se odjednom probudi i postane svestan samog sebe. Postoji tračak nade da ćemo se izboriti za nešto bolje i lepše, jer ovo ponuđeno izgleda ne vodi ničemu. U tom smislu poželeću svakome ponaosob da mu što pre zazvoni budilnik i probudi savest za odbranu generacija koja tek dolaze, da im se ispriča priča kako je nekada bilo, kako bi na osnovu toga mogli mudro da odbace svaki pokušaj da ime se oduzme pravo na sanjanje i pravo na budućnost.
Probudite se dok još nije kasno – ako već nije.
*) Priča je preuzeta sa internet mreže. Ispričao je u kontekstu čestitke proglašenja nezavisnosti Crne Gore, redovni profesor Univerziteta u Skoplju prof.dr. Ferid Muhić.
Srđan V. Staletović
Beograd, 14.09.2009.godine
P.S.
Ovo mi se učinilo potrebnim da objavim a u vezi najnovijih dešavanja koja su zadesila našu naciju.