Незахвално је давати дефиниције „чега“ или „кога“, јер сваки покрет „чега“ или „кога“ не бива без ланчане повезаности са другом ствари или другом личношћу. Нема никада мировања него је све сталан покрет. А чим је нешто стално у покрету, онда му је немогуће ухватити облик када се облик стално мења. То би изгледало као када би један сликар покушавао направити слику онога ко не престаје да трчи. Зато не можемо сазнавати на основу тренутка него само на основу Вечности која се једина на креће. Јер чим смо успели изразити један трен, у следећем трену он већ сам себе побија новим садржајем.
У вечности нема покрета јер је тамо Бог једини садржај, те као такав нема промене у Себи. Такође, то не значи да нема Бога унутар времена и простора, него да је Он различит од људи и изнад времена и простора. Зато онај ко покушава живети у Христу, покушава искорачити изван притиска времена (смрти) и простора (условљавања) које силе човека да трпи промене против своје воље (слободе), јер не може игнорисати своје постојање изван истих.
Из спиралног зачараног круга само благодат може направити продор у нови начин постојања. У супротном, човек умире на свакој равни постојања где без Бога покушава да овековечи себе, или, да обожи свој однос са другима без Христа. Зато када говоримо о сазнавању „чега“ или „кога“ можемо само из перспективе Цркве јер једино она поседује залог вечности и може да обесмрти време и простор који су сами по себи мерило разједињености. Дакле, колико год човек био интелигентан или талентован, не чине га његове врлине вечним или мудрим, већ Бог који га потврђује под условом ако човек то слободно хоће.
Коцка је бачена…
У вечности нема покрета јер је тамо Бог једини садржај, те као такав нема промене у Себи. Такође, то не значи да нема Бога унутар времена и простора, него да је Он различит од људи и изнад времена и простора. Зато онај ко покушава живети у Христу, покушава искорачити изван притиска времена (смрти) и простора (условљавања) које силе човека да трпи промене против своје воље (слободе), јер не може игнорисати своје постојање изван истих.
Из спиралног зачараног круга само благодат може направити продор у нови начин постојања. У супротном, човек умире на свакој равни постојања где без Бога покушава да овековечи себе, или, да обожи свој однос са другима без Христа. Зато када говоримо о сазнавању „чега“ или „кога“ можемо само из перспективе Цркве јер једино она поседује залог вечности и може да обесмрти време и простор који су сами по себи мерило разједињености. Дакле, колико год човек био интелигентан или талентован, не чине га његове врлине вечним или мудрим, већ Бог који га потврђује под условом ако човек то слободно хоће.
Коцка је бачена…
