Kad se raščulo među lađarima da je Zaratustra na brodu – a bio je na lađu došao zajedno s
njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i iščekivanje. Ali je
Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije odgavarao ni na poglede ni
na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje, iako je još ćutao: jer bilo je da se
čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići
još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole
život bez opasnosti. I gle! slušajući, odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa
srca njegova: – I on progovori ovako i reče: Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima
koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama,
obožavaocima sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. – jer vi nećete
mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne
volite da zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega. –
Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa stisnutim
usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno penjala kroz
kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni korov ni šiblje: ta
brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koračajući preko podrugljivoga
prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred
u visinu. U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole, sunovrat dole, duhu težine, mome
đavolu i din-dušmaninu. U visinu: – iako je ovaj useo bio na me, upola čovečuljak upola
krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u uši, i olovne misli u mozak. »O
Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, –
ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni
kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen
mora – pasti! Osuđen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si
doduše kamen bacio, – ali na tebe će natrag pasti!« Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo
dugo. Njegovo mi je ćutanje padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego
kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško.
Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak
probudi od spavanja. – Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad
ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti!
Ili ja!« – Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje
zveket igre. A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje. Zvonkom
igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i
nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje –
gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A sažaljenje je najdublji
ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi i u patnju. Ali smelost
najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona kaže: Je li to bio život? Pa
hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima uši, neka čuje. –
njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i iščekivanje. Ali je
Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije odgavarao ni na poglede ni
na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje, iako je još ćutao: jer bilo je da se
čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići
još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole
život bez opasnosti. I gle! slušajući, odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa
srca njegova: – I on progovori ovako i reče: Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima
koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama,
obožavaocima sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. – jer vi nećete
mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne
volite da zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega. –
Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa stisnutim
usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno penjala kroz
kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni korov ni šiblje: ta
brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koračajući preko podrugljivoga
prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred
u visinu. U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole, sunovrat dole, duhu težine, mome
đavolu i din-dušmaninu. U visinu: – iako je ovaj useo bio na me, upola čovečuljak upola
krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u uši, i olovne misli u mozak. »O
Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, –
ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni
kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen
mora – pasti! Osuđen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si
doduše kamen bacio, – ali na tebe će natrag pasti!« Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo
dugo. Njegovo mi je ćutanje padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego
kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško.
Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak
probudi od spavanja. – Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad
ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti!
Ili ja!« – Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje
zveket igre. A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje. Zvonkom
igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i
nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje –
gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A sažaljenje je najdublji
ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi i u patnju. Ali smelost
najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona kaže: Je li to bio život? Pa
hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima uši, neka čuje. –
