- Poruka
- 394.850
„Ako Njujork ima Pola Ostera, a Pariz ima Albera Kamija – onda Užice ima Ljubomira Simovića.” Veličina književnika Ljubomira Simovića se, između ostalog, ogleda u aktuelnosti drame Putujuće pozorište Šopalović. Ovaj komad je posle svoje praizvedbe, na sceni JDP-a 1985. godine, postavljen još dvadeset pet puta širom Jugoslavije i preko stotinu puta u inostranstvu. Kontradiktornost je da, iako veliča svog tvorca, upravo svojom aktuelnošću, tj. činjenicom da se odnos prema glumcu do danas nije promenio, ovaj tekst osuđuje društvo, za čiju osudu nije odgovoran onaj ko nam je ukazao na naše mane, već naša nepromenljivost, iliti mane same. Iako govori o glumcu, ovaj komad se tiče svih nas.
Jagoš Marković se potpisuje kao reditelj, scenograf i kreira izbor muzike. Dobro staro klasično pozorište i spektakl na koji nas je ovaj reditelj navikao, ni u ovoj predstavi nisu izostali. Na sceni pada kiša i lete kilogrami žita. Scenografiju čine stubovi preostali posle požara u JDP-u. Sa zvučnih kutija slušamo besmrtne glumačke glasove Ljube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice. I iako predstava pruža omaž Jugoslovenskom dramskom pozorištu, svakako ne ostaje u njegovim okvirima. Scena je puna rupa, blata, a u pozorišnoj sali se šire talasi prašine. Ovi prizori su prvi koji nas izvode iz bilo koje zgrade u bilo koji spoljni svet. Zatim se susrećemo sa zabranom, beskonačnom birokratijom, nasiljem, društvenom agresijom i surovim političkim sistemom. Najzad bi se ipak reklo da se predstava ne igra u JDP-u, već u našim domovima.
Veoma često publika ne razume šta to znači kao glumac biti neko drugi, dok je istina zapravo više nego jednostavna – suština glumca leži u empatiji, a empatija bi trebalo da bude i suština svakog čoveka, a ne samo glumca. Samim tim bi se reklo da je glumac taj koji zna kako da poboljša, ulepša i spasi svet od propadanja. Ali se ovde susrećemo sa još jednom društvenom pojavom, a to je pitanje individualne stvarnosti. U predstavi Putujuće pozorište Šopalović glumci, okupatori, saradnici okupatora, dželati i žrtve, nalaze se u istoj stvarnosti, ali svako ponaosob tu stvarnost shvata drugačije. Dakle, kao i glumac, svaki građanin može sam izabrati u kakvoj državi živi, u kakvom društvu, braku, na kakvom poslu… Čini se da realna stvarnost nema smisla dok konstruisana realnost ima. Život kakav bi trebalo da bude se zapravo događa u pozorištu. Na pozorišnoj sceni pravda prevlada, istina trijumfuje, ljubav pobeđuje. Ali može li pozorište da promeni svet? Ako je realnost primitivizam i zlo, a pozorište utopija i lepota, zašto su predstave ikada igde bile zabranjivane? Zar ne bi trebalo da bude obratno? Ali sa druge strane, ukoliko je pozorište vredno zabrane, to samo potvrđuje njegov značaj i silu.
Predstava Putujuće pozorište Šopalović prikazuje da je pozorište ono najsurovije od života i ono najbolje od života. Da pozorište u zla vremena uvek strada, ali i pobeđuje. Ali kako i tekst i predstava korespondiraju u svakom vremenu i svakom trenutku – da li onda to znači da je svako vreme zlo vreme? Tokom predstave se mnogo puta postavlja pitanje: „Kada je vreme za pozorište?” Ali, ako je pozorište život, onda ne bi bilo suvišno pitati: „A kada je vreme za život?”
( Ivana Pavićević)
