Ниједна личност не подноси празнину. Празнина налази своју основу кроз наше добровољно самообесмишљавање. Људе убија одсуство садржаја. Оно подсећа на ништавило. Отуда та психо(патолошка) глад и жеђ за догађајима. Човек се опседа било каквим садржајима да би испунио своју личну празнину али се она испуњава само привремено док се не продуби старим осећањем празнине. Хришћани најстрашније познају ту празнину као одсуство благодати Божије. Или, боље рећи, њихово самоодсуство од Бога и Цркве. У таквом не-догађању затиче се бол. А човек се може заситити само на изворима Бића Које је другачије од њега самога. Наша празнина је од овога света и зато човека не може ништа утешити у непроменљивим смислу речи, може је само замаскирати док се она не појави поново.
Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује! Јер када би била коначна, празнина би опет нашла своје место. У самопревазилажењу као искорака ка Богу и Вечности нема места за празнину. Празнина је губитак општења са Богом, а испуњење је устоличавање своје личности унутар Божанских Личности.
За два хришћанина дијалог није нужан елемент када имају истоветно осећање благодати која потире празнину, али за два нехришћанина који немају благодатни идентитет, дијалог је нужан елемент од којег они параноидно зависе. Јер уместо у Христу, они у себи испитују да ли је онај други довољно жив од изражавања првог.
Бог нам даје осећање Живота а не осећање осећања. Све наше страсти су последица похлепе која долази из незадовољства празнине. Човек мора да једе неки садржај. Али, ако то није Реч Божија, празнина доживљава свој рикошет и враћа се окидачу. И тада, као по инерцији, почињу да се нижу бесмислени садржаји, неки пак и више измишљени него реални, који угрожавају односе са свима и одводе у највећи понор празнине – у самопакао…
Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује! Јер када би била коначна, празнина би опет нашла своје место. У самопревазилажењу као искорака ка Богу и Вечности нема места за празнину. Празнина је губитак општења са Богом, а испуњење је устоличавање своје личности унутар Божанских Личности.
За два хришћанина дијалог није нужан елемент када имају истоветно осећање благодати која потире празнину, али за два нехришћанина који немају благодатни идентитет, дијалог је нужан елемент од којег они параноидно зависе. Јер уместо у Христу, они у себи испитују да ли је онај други довољно жив од изражавања првог.
Бог нам даје осећање Живота а не осећање осећања. Све наше страсти су последица похлепе која долази из незадовољства празнине. Човек мора да једе неки садржај. Али, ако то није Реч Божија, празнина доживљава свој рикошет и враћа се окидачу. И тада, као по инерцији, почињу да се нижу бесмислени садржаји, неки пак и више измишљени него реални, који угрожавају односе са свима и одводе у највећи понор празнине – у самопакао…
