Изгледа да је судбина Словена, нарочито православних, да презиру, гаде се и ниподаштавају све што је оригинално њихово ( наше), а да без икакве резерве и потпуно некритички прихватају све што је страно. ( Срећом не сви).
Чак и у оним случајевима кад је домаће, сјајно, и стотину пута боље, дубље, истинитије и лепше, увек се пати за страним, макар и површним и безначајним, само ако је упаковано у одговарајућу амбалажу. Од увек и скоро без разлике. Чак и кад са друге стране долази отворена мржња и омаловажавање.
Баш онако како су на Руском Двору говорили међусобно на француском језику, у тренутку кад је Наполеонова војска, покупљена у 12 држава спаљивала руска села на свом пљачкашком походу на Русију. Или на пример, како је Бакуњин Хегелијанство подигао на ниво религије, без обзира што је Хегел сматрао и писао да Руси нису историјски народ и отворено их презирао. Или на пример како је Максим Горки, у време кад је постао револуционарни писац, ипак државо на зиду Ничеову слику, испод које је стално горело кандило. Кад је Марксу у госте дошао један Руски спахија, са речима, " Ви сте Геније. ми ће мо спровести то што сте замислили", он се уплашио и закључао у кућу. Дешавало се то и другима, а не само Словенима. Неки од најтелетнованијих румунских писаца, нису оставили иза себе Бог зна шта вредно, јер су напустили свој језик и почели да пишу на француском. А матерњи језик је, ипак матерњи. Но примери Словена су далеко многобројнији. Словени, Правславци, склони су да тућу надутост сматрају за господственост, уображену позу замене за племениту дистанцу, а туђ снобизам за истанчани укус. У нас су сви ти примери десетоструко бројнији, на жалост. Ругали су се томе и Винавер и Нушић на свој начин и још многи други.
ПС. Десетерац је Европска вредност првог реда.
