Mrak…tama…negde na Banjici. 11 sprat. Vazduh težak, ustajao, pritiska me I guši. Prozori se ne otvaraju. Čula otupela od umora, brige i strepnje. Tišinu prekida jednoličan zvuk monitora za koji si prikačen sa bezbroj cevčica, a na kom se smenjuju brojevi,boje. Ponekad se zvuk prekine, ubrza, uspori, a čini mi se da moje srce prati taj ritam.
Pogled odluta u mrak.. dopirem do svog odraza u prozorskom staklu,a tamo devojčurak, od desetak godina sa konjskim repom . Gledam prema suncu, visoko iznad sebe u snažnu mišićavu figuru i čujem mu glas: „Hajde, još malo, možeš ti to! Zašto si stala?“ Odgovaram: “Tata, ne mogu dalje, ne mogu više da se penjem, ostajem ovde!“ Igra se zvala „Pronađi novčić“. Planinarenju po obroncima Šar planine, morali smo da dodamo i čar motivacije. Svaki put bi ostavili novčić ispod nekog kamena, a sledeći put kad dođemo, tražimo ga i penjemo se na novu visinu, tražeći mesto gde ćemo ga ostaviti...svaki put sve više i više...
„Možda i ne možeš, ali to ne znaš dok ne probaš! Bori se, izdrži, pa ako ne uspeš, bar znaš da si probala. Tako ti je uglavnom sa svim stvarima u životu.Moraš da budeš uporna!” Gledam ga, nesigurno mu pružajući ruku da me izvuče na novu visinu...Ne razumem baš sve, ali njegova pojava mi uliva sigurnost, poverenje i snagu. Njegov nemirni duh i forsiranje zdravih navika, ponekad je bilo baš naporno, ali se urezalo negde duboko u moju svest. Iz ove perspektive, ja se manje-više uspešno trudim da nešto od toga prenesem svojoj deci, ali “nemam vremena“ je najčešći loš izgovor za kolotečinu koja melje i ubija...
Trgne me još jedan dug pištav zvuk monitora...Biješ životnu bitku, nesvestan sebe, mog prisustva, a ova senka od tebe, nemirno se vrpolji ,ograničena svim tim aparatima i cevima..Dugo se ne budiš.Nemoćna sam. Nemoćna pred neumitnošću vremena koje prolazi. Nemoćna, dok shvatam koliko smo mi prolazni. Nemoćna pred tugom kad sam shvatila da ti korak nije više ni lak, ni brz...Kad sam primetila onu prazninu u tvom pogledu, kad kažeš :“Šta sam ono hteo, zaboravio sam“...
Devojčurak je izrastao u devojku. Išla sam dalje. Više. Hrabrije. Koračala odlučnije. Išla sam i kad više nisam mogla.Vraćala se korak nazad, posrtala…ali nikad odustajala. Pobediti sebe uvek je bila umetnost, najveći izazov. Kad su planinu zamenile životne bitke, škola, fakultet, prošla sam ih i brzo i lako. Imala sam svoje uspone i padove, emotivne krize, periode negativizma i depresivne momente. Dok je mama uvek reagovala burno na moje ispade, neretko sa suzama I kompletnim dramskim scenariom, ti si uglavnom bio miran i staložen, naizgled nezainteresovan. Samo sam po nekom trzaju mišića na licu, koji bi drugima bio neprimetan, znala da je pakao u tebi, da se boriš, da ti znači… A onda si obično samo jednom rečenicom, ubitačnom, izlazio kao pobednik...
„Gospođo, molim Vas“..začuh hladan i poslovno ljubazan glas medicinske sestre..“Poseta je davno prošla, krajnje je vreme da izađete, sad je večera, pa vizita, znate..“..“Još minut,molim Vas...pobeže mi suza iz ugla oka...“Dobro, ali minut“…prelete joj osmeh sažaljenja..“Znate, nije do mene..ne brinite, biće on dobro...“ govori i odlazi užurbanim korakom..
Stiskam ti ruku, poslednjom nadom da ćeš znati da sam tu...ljubim ti čelo, trgneš se...pa umiriš.Krajičkom oka ugledah uniformu sestre. Bežim kroz vrata, trčim niz hodnik..stepenice.. zamagljenog pogleda, ne čujem svoje disanje,samo otkucaje srca i svoj glas... možeš ti to...bori se...izdrži...izdrži...
Pogled odluta u mrak.. dopirem do svog odraza u prozorskom staklu,a tamo devojčurak, od desetak godina sa konjskim repom . Gledam prema suncu, visoko iznad sebe u snažnu mišićavu figuru i čujem mu glas: „Hajde, još malo, možeš ti to! Zašto si stala?“ Odgovaram: “Tata, ne mogu dalje, ne mogu više da se penjem, ostajem ovde!“ Igra se zvala „Pronađi novčić“. Planinarenju po obroncima Šar planine, morali smo da dodamo i čar motivacije. Svaki put bi ostavili novčić ispod nekog kamena, a sledeći put kad dođemo, tražimo ga i penjemo se na novu visinu, tražeći mesto gde ćemo ga ostaviti...svaki put sve više i više...
„Možda i ne možeš, ali to ne znaš dok ne probaš! Bori se, izdrži, pa ako ne uspeš, bar znaš da si probala. Tako ti je uglavnom sa svim stvarima u životu.Moraš da budeš uporna!” Gledam ga, nesigurno mu pružajući ruku da me izvuče na novu visinu...Ne razumem baš sve, ali njegova pojava mi uliva sigurnost, poverenje i snagu. Njegov nemirni duh i forsiranje zdravih navika, ponekad je bilo baš naporno, ali se urezalo negde duboko u moju svest. Iz ove perspektive, ja se manje-više uspešno trudim da nešto od toga prenesem svojoj deci, ali “nemam vremena“ je najčešći loš izgovor za kolotečinu koja melje i ubija...
Trgne me još jedan dug pištav zvuk monitora...Biješ životnu bitku, nesvestan sebe, mog prisustva, a ova senka od tebe, nemirno se vrpolji ,ograničena svim tim aparatima i cevima..Dugo se ne budiš.Nemoćna sam. Nemoćna pred neumitnošću vremena koje prolazi. Nemoćna, dok shvatam koliko smo mi prolazni. Nemoćna pred tugom kad sam shvatila da ti korak nije više ni lak, ni brz...Kad sam primetila onu prazninu u tvom pogledu, kad kažeš :“Šta sam ono hteo, zaboravio sam“...
Devojčurak je izrastao u devojku. Išla sam dalje. Više. Hrabrije. Koračala odlučnije. Išla sam i kad više nisam mogla.Vraćala se korak nazad, posrtala…ali nikad odustajala. Pobediti sebe uvek je bila umetnost, najveći izazov. Kad su planinu zamenile životne bitke, škola, fakultet, prošla sam ih i brzo i lako. Imala sam svoje uspone i padove, emotivne krize, periode negativizma i depresivne momente. Dok je mama uvek reagovala burno na moje ispade, neretko sa suzama I kompletnim dramskim scenariom, ti si uglavnom bio miran i staložen, naizgled nezainteresovan. Samo sam po nekom trzaju mišića na licu, koji bi drugima bio neprimetan, znala da je pakao u tebi, da se boriš, da ti znači… A onda si obično samo jednom rečenicom, ubitačnom, izlazio kao pobednik...
„Gospođo, molim Vas“..začuh hladan i poslovno ljubazan glas medicinske sestre..“Poseta je davno prošla, krajnje je vreme da izađete, sad je večera, pa vizita, znate..“..“Još minut,molim Vas...pobeže mi suza iz ugla oka...“Dobro, ali minut“…prelete joj osmeh sažaljenja..“Znate, nije do mene..ne brinite, biće on dobro...“ govori i odlazi užurbanim korakom..
Stiskam ti ruku, poslednjom nadom da ćeš znati da sam tu...ljubim ti čelo, trgneš se...pa umiriš.Krajičkom oka ugledah uniformu sestre. Bežim kroz vrata, trčim niz hodnik..stepenice.. zamagljenog pogleda, ne čujem svoje disanje,samo otkucaje srca i svoj glas... možeš ti to...bori se...izdrži...izdrži...
