Живот има такав убрзани темпо, да готово да нема околности која не стресира човека. Наравно, све зависи од става самог човека. Неко је сам себи тежак тако да и тамо где нема метежа он је сав пометен. Неко други пак воли сваку врсту изазова, те због љубави коју улаже у свој рад не осећа притисак на негативан већ на позитиван начин. Укратко, када човек оконча све своје обавезе, једва чека да се повуче у неко своје фамозно царство мира. Међутим, када мир досади човеку јер нема неки конкретан садржај услед лењости, губитак своје сврхе проузрокује осећање мира као доконост и одвратност – другим речима немир.
Ако, дакле, човек није некако окренут ка другима, било по љубави или по служби, сам себи умножава терет. И опет, ако није окренут ка Богу, толико се фокусира на себе да даље од својих брига и непотребних помисли не види. Богоконцентрација омогућава усредсређеност на Личност-и Бога Тројице. То није пуки психологизам ако остаје у неограниченим границама Цркве. Без умног посматрања Бога, човек не може да се ослободи усредсређености на махом промашене садржаје. На оно што без Бога дарује сваку врсту немировања. А мир се не познаје по осећању празнине и монотоније, већ по осећању пуноће коју му благодат Литургије омогућава. По мени, најгоре што може човеку да се деси јесте чамотиња, у којој не постоји помак ни за добро ни за зло – иако је већ непомак за добро само по себи зло.
Ако, дакле, човек није некако окренут ка другима, било по љубави или по служби, сам себи умножава терет. И опет, ако није окренут ка Богу, толико се фокусира на себе да даље од својих брига и непотребних помисли не види. Богоконцентрација омогућава усредсређеност на Личност-и Бога Тројице. То није пуки психологизам ако остаје у неограниченим границама Цркве. Без умног посматрања Бога, човек не може да се ослободи усредсређености на махом промашене садржаје. На оно што без Бога дарује сваку врсту немировања. А мир се не познаје по осећању празнине и монотоније, већ по осећању пуноће коју му благодат Литургије омогућава. По мени, најгоре што може човеку да се деси јесте чамотиња, у којој не постоји помак ни за добро ни за зло – иако је већ непомак за добро само по себи зло.