Onda kad sam svesna da je poneki odnos
izmedju nekih stvari i njhovog znacenja suprotan,
pa pomislim da je to ocaranost sopstvenim bicem,
ja znam da tu ocaranost ne zelim u tom obliku.
I, mada ima u meni iskrenog zanosa
i neke okeanske zudnje, ja znam da je to opasno
i da takve stvari koliko god mi pripadale
nisu moje u tolikoj meri da postanem kao oni.
Ja necu da se gledam u sopstvenom ogledalu
i izvoru sve dotle dok ne zgasne i sam izvor...
Zato odvracam pogled od njih dok se ogledaju,
dok se gube u sopstvenom samozaboravu
da ne vide drugi svet oko sebe, i zivot uopste,
u besplodnoj i tashtoj ekstazi.
Znam da samo demoni imaju dva lica. I Narcisi.
Moc njihove samodopadljivosti muti im sopstveni razum,
rusi sopstveni zivot. Sila su koja unistava
Ni zrno te opsene ne dam u moj zivot
neka budu alegorija sopstvenog, ne mog.
Neka se sami rasprsnu u sopstvenom ogledalu
tamo gde nikad ne caruje prava svetlost,
jer ne znaju za pravi smisao svetlosti. Ni lepote.
Za njihov zamisljeni cilj, nemaju puta.
Ja ne dam svoj nacin samospoznavanja
za njihov samoobozavanja...
Ostavljam ih ispod svesnog, tad nestaju
Narcisi demoni i njihova ogledala
da uzalud pokusavaju da zadive dete u meni,
ja sam detinjstvo davno prevazisla
i doba kad Narcisi caruju. Njih prizeljkuju samo nezreli,
a ja hocu bez stida da pljunem u sva njihova ogledala
u sve njihove alegorije. Na njih nikad ne pristajem.
(Biljana)
izmedju nekih stvari i njhovog znacenja suprotan,
pa pomislim da je to ocaranost sopstvenim bicem,
ja znam da tu ocaranost ne zelim u tom obliku.
I, mada ima u meni iskrenog zanosa
i neke okeanske zudnje, ja znam da je to opasno
i da takve stvari koliko god mi pripadale
nisu moje u tolikoj meri da postanem kao oni.
Ja necu da se gledam u sopstvenom ogledalu
i izvoru sve dotle dok ne zgasne i sam izvor...
Zato odvracam pogled od njih dok se ogledaju,
dok se gube u sopstvenom samozaboravu
da ne vide drugi svet oko sebe, i zivot uopste,
u besplodnoj i tashtoj ekstazi.
Znam da samo demoni imaju dva lica. I Narcisi.
Moc njihove samodopadljivosti muti im sopstveni razum,
rusi sopstveni zivot. Sila su koja unistava
Ni zrno te opsene ne dam u moj zivot
neka budu alegorija sopstvenog, ne mog.
Neka se sami rasprsnu u sopstvenom ogledalu
tamo gde nikad ne caruje prava svetlost,
jer ne znaju za pravi smisao svetlosti. Ni lepote.
Za njihov zamisljeni cilj, nemaju puta.
Ja ne dam svoj nacin samospoznavanja
za njihov samoobozavanja...
Ostavljam ih ispod svesnog, tad nestaju
Narcisi demoni i njihova ogledala
da uzalud pokusavaju da zadive dete u meni,
ja sam detinjstvo davno prevazisla
i doba kad Narcisi caruju. Njih prizeljkuju samo nezreli,
a ja hocu bez stida da pljunem u sva njihova ogledala
u sve njihove alegorije. Na njih nikad ne pristajem.
(Biljana)
Bravo 
