U smiraj dana,
kad svetlost zgasne,
sumnje moje kroz noć tad krenu.
Šapati moji kroz beskraj jezde,
zovući Tebe, o milo moje.
Ali noć zjapi, u sebe uzme
svaki otkucaj srca mog.
I sve manje doprem do Tebe .
Slutim...
I znam...
U ponoć gluvu,
jecaji moji ka Tebi kliznu
kroz gustu tminu,
niz trag zvezda po pločnicima.
Lutaju moje misli ka Tebi,
milujući sneno Ti lice.
Ono što moje nekad beše
dozivajuć' uzaludno,
u telo Tvoje stapaju se.
Ne mičeš usne.
Šapata nema,
ni osmehu traga.
Sve dalje od mene
nose Te senke pohlepne noći.
Ne prepoznaješ više moje
šapate,
jecaje,
misli...
Šta se to zbilo
o, milo moje?
