Литургија, Литургија, Литургија… могло би се о њој вековима причати и остати још увек без одговарајућих израза. Она дарује онтолошку промену моје природе и свачије природе. То ми је гарант онога што ће доћи и да свет који додирујем, удишем и једем није коначна и једина стварност. Она јесте благодатна мистагогија. Колико год да одем на Литургију мрзовољан, слаб, расејан, поспан, итд., дакле, свиме ониме што јесам у својој палој историчности, током Литургије све испарава и постаје нова твар.
Колико пута сам само отишао на њу превише оптерећен проблемима у породици, на послу, у емотивној вези, или чиме већ, а опет бих сваки пут излазио на други начин у некој нествореној радости. Тако сам жељан не да се ослободим проблема који чине моју свакодневницу, него од утисака проблема који ме одвлаче од ове нестворене милости. Зато се тако радујем када доживим то ослобођење – не јер сам решио проблем, него јер сам се ослободио пристрасности од проблема који ћу тек да решим. И надасве, тек тада увиђам да утисци овога света нису коначна стварност којој сам до тада давао такав идентитет својим живљењем, односно, препуштености њима. Е то је та линија која се може подвући само на Литургији. Знам и да када устајем из кревета увек себи претпостављам тај опит који ће наступити али те некада твоја пала природа вуче на другу страну. Додај томе бројне утиске који те рашчлањују бројним психоанализама и удаљавају од опита Бога, па ћеш дочарати себи опит пакла колико ниси слободан од њих.
А онда, насред богослужења, гле, чудо, преображај срца, ума, бића, свега створеног у мени, свих чула, у неку тиху светлост. Као што је неко лепо рекао: „Благодат се провлачи као сунце кроз тмуран облак и силази право на тебе!“, а пред мојим очима је увек све сиво док ова светлост не засветли у мени. Чак и тада, након додира благодати, јесте све сиво али више не у мени него око мене чекајући коначни преображај у есхатону. Тада се опитује оно Христово: „Уђи у радост господара свога!“ или: „Дођите ка Мени ја Ја ћу вас одморити!“. Јер није ово само неки психолошки стадијум када сам себи постанем сведок да ми се и биолошко тело опушта до сваке максимале жељног мира до тада. А опет, да нема свих тих перипетија страдања у свему, питање је колико бих опитовао ту благодат и колико бих јој уопште био захвалан на посети.
И након свега што сам прошао после три деценије свог живота, а то не могу измерити, само једно могу да посведочим – нигде веће ОНТОЛОШКЕ ЦЕЛОВИТОСТИ нисам нашао неголи на Литургији и једино ту могу рећи: „Нашао сам свој дом!“.
Колико пута сам само отишао на њу превише оптерећен проблемима у породици, на послу, у емотивној вези, или чиме већ, а опет бих сваки пут излазио на други начин у некој нествореној радости. Тако сам жељан не да се ослободим проблема који чине моју свакодневницу, него од утисака проблема који ме одвлаче од ове нестворене милости. Зато се тако радујем када доживим то ослобођење – не јер сам решио проблем, него јер сам се ослободио пристрасности од проблема који ћу тек да решим. И надасве, тек тада увиђам да утисци овога света нису коначна стварност којој сам до тада давао такав идентитет својим живљењем, односно, препуштености њима. Е то је та линија која се може подвући само на Литургији. Знам и да када устајем из кревета увек себи претпостављам тај опит који ће наступити али те некада твоја пала природа вуче на другу страну. Додај томе бројне утиске који те рашчлањују бројним психоанализама и удаљавају од опита Бога, па ћеш дочарати себи опит пакла колико ниси слободан од њих.
А онда, насред богослужења, гле, чудо, преображај срца, ума, бића, свега створеног у мени, свих чула, у неку тиху светлост. Као што је неко лепо рекао: „Благодат се провлачи као сунце кроз тмуран облак и силази право на тебе!“, а пред мојим очима је увек све сиво док ова светлост не засветли у мени. Чак и тада, након додира благодати, јесте све сиво али више не у мени него око мене чекајући коначни преображај у есхатону. Тада се опитује оно Христово: „Уђи у радост господара свога!“ или: „Дођите ка Мени ја Ја ћу вас одморити!“. Јер није ово само неки психолошки стадијум када сам себи постанем сведок да ми се и биолошко тело опушта до сваке максимале жељног мира до тада. А опет, да нема свих тих перипетија страдања у свему, питање је колико бих опитовао ту благодат и колико бих јој уопште био захвалан на посети.
И након свега што сам прошао после три деценије свог живота, а то не могу измерити, само једно могу да посведочим – нигде веће ОНТОЛОШКЕ ЦЕЛОВИТОСТИ нисам нашао неголи на Литургији и једино ту могу рећи: „Нашао сам свој дом!“.
