Свако од нас греши и то је безпоговорно. Неко више а неко мање али се тиме запремина греха не мења као појава. Неко је само мислено грешан а неко одмах и практично, но својство греха је истоветног интезитета. Оно што покушавам да разграничим јесте разлика између грешећих у Христу и грешећих без Христа. И први и други се рачвају на две категорије људи: на искрено покајане етички или христолошки и на непокајане етички или христолошки. Запањујуће је да граница готово нема и да се на цртама највећег грешника могу пронаћи црте било кога од нас у свим пратећим промашајима где дотичан тражи погрешно излаз из неког проблема а да не види да га самим падањем све више увећава на другом месту које је меродавније за поимање личности. Ту се тачно може видети каква неко личност или неличност може постати без Христа, односно, када сву своју ипостас утврди на начелима која Бог није. Оно што грешеће у Христу може спасити није етички Бог него Бог здравља полагањем своје ипостаси око Његове благодатне осе. Када се човек утврди на ванхристолошким начелима, (п)остаје живи израз психопатолошких страсти, макар и најквалитетнијих, у некој од својих посвећености за нешто или неког. И само онај ко је осетио светлост благодати у односу на њу може сагледати колики је то мрак и да није лако осудити некога ко је сам одступио од заједнице истинског односа и еклисиолошког радовања. Идеализација греха неминовно води у безличност јер се личност формира на нечему што није Бог, те се апсолутизује у нечему што није биће а даје искуство пакла. Личност апсорбује пакао и пакао апсорбује личност јер нема човека да упије Бога као што Бог упија човека.