Godišnjica mature…neka tamo...kao da je broj važan. Proslava godišnjice je za budale, reče razredna Danica Maksimović u filmu „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ koji je slučajno bio isto veče kad dobih i poziv. Ali, ova budala je rešila čvrsto da ide. Poslednji put smo slavili godišnjicu pre 15 godina. Moram da idem, ionako sam otišla u drugi grad na studije, nisam videla nikog niti imam bilo kakav kontakt sa njima...a proveli smo dve godine zajedno (da,tada su bile dve!)..oni se viđaju tu češće...znaju skoro sve jedni o drugima...a ja uvek negde daleko...
U konfuznim mislima ubeđivala sam samu sebe da moram da idem.Nisam ni morala da tražim razloge. Nisam ni želela da ih tražim. Niti da se pravdam samoj sebi.
Bacih se na pripreme. Sređivanje. Kosa, nokti, odeća, obuća,frizura. Svaki detalj mi je bio važan.
Zbog sebe, ne zbog drugih.
I stigoh. U grad koji nije rodni grad. Koji je slučajno bio usputna stanica u životu deteta vojnog lica.Seleći se bezbroj puta, naučila sam da se ne vezujem za mesto, već za ljude. I naučila sam da ne pripadam. Kad me neko pita odakle sam, ne znam šta da kažem.
Neka druga deca su bila zajedno. Dvorište, park, vrtić, predškolsko, škola, mala matura, srednja škola, velika matura. Zaljubljivali se prvi put, patili i opijali zbog nesrećne ljubavi. Imali su neko rame za plakanje.
Ovaj put je kod mene bio malo drugačiji. Sestra rođena u drugom gradu.Selidba.Ja. Vrtić. Selidba. Škola.Selidba. Ekskurzija.Selidba....i tako u beskraj.
Smenjivali su se gradovi, prizori, lica....neka iskrena, neka ne...ali iza svega je čvrsto stajala usamljenost, ona istinska, mračna senka koja se uvek pojavljivala, ma šta joj se serviralo.
I sad poziv. Neko se setio da sam bila deo neke priče. Bar dve godine. Da sam pripadala nekoj grupi. Kakvoj? Potpuno nebitno. Zaboravila sam sve razmirice, neslaganja...I sva srećna krenula tamo. Gde sam nekad pripadala. Bar na kratko.
Teško uzbuđenje. Želudac mi se skupio. Drhte mi i ruke i noge.Sređena. Doterana. Skockana. Jedva hodam, noge kao da propadaju. Ma bolje da se vratim. Šta ću, ionako sam daleko. Kasno je, mašu mi.
Suze radosnice. Zagrljaji, poljupci. Ne mogu da se setim svih imena, blam. Svi su veseli, razdragani. Muzika. Preturam po glavi ko je kako izgledao. Pogledam oko sebe – svi to rade. Upoređujemo se – neko svesno, neko i ne..da li se više ili manje promenio od drugih.
Zreli ljudi. Piće, jedno, drugo , treće. Vade se slike. Dece. Čak i nekih unuka. Gde radiš? Šta radiš?A muž?Ponavljam strpljivo. Ma pusti slike. Šta ima novo, gde si?
Vreme odmiče.Stišava se euforija. Opada tenzija, zbog umora, zbog alkohola. Razmenjujemo brojeve. Neki glasnogovornik svečano izjavljuje da bi trebalo svake godine da se sastajemo.Ostali odobravaju. Pitaju me koliko ću još biti u gradu, idemo na kafu, obavezno. Da se ispričamo. Da se čujemo češće. Da se posećujemo, viđamo. Naravno da hoćemo.
Izlazimo iz restorana. Opet zagrljaji,poljupci, suze. Svako u svoju noć. Svako u svoj život. Svako u svoj posao. Porodicu. Decu. Svakodnevnicu. Do sledeće godišnjice.
Uz prvu jutarnju kafu,mamurna, gledam slike. Lica, jedno po jedno. Poredim ih... nekad i sad. Draga lica.
Protegnem se...osmehnem...
Dok ljubim usnula lica mojih anđela, znam.
Baš sam tu gde treba da budem.
U konfuznim mislima ubeđivala sam samu sebe da moram da idem.Nisam ni morala da tražim razloge. Nisam ni želela da ih tražim. Niti da se pravdam samoj sebi.
Bacih se na pripreme. Sređivanje. Kosa, nokti, odeća, obuća,frizura. Svaki detalj mi je bio važan.
Zbog sebe, ne zbog drugih.
I stigoh. U grad koji nije rodni grad. Koji je slučajno bio usputna stanica u životu deteta vojnog lica.Seleći se bezbroj puta, naučila sam da se ne vezujem za mesto, već za ljude. I naučila sam da ne pripadam. Kad me neko pita odakle sam, ne znam šta da kažem.
Neka druga deca su bila zajedno. Dvorište, park, vrtić, predškolsko, škola, mala matura, srednja škola, velika matura. Zaljubljivali se prvi put, patili i opijali zbog nesrećne ljubavi. Imali su neko rame za plakanje.
Ovaj put je kod mene bio malo drugačiji. Sestra rođena u drugom gradu.Selidba.Ja. Vrtić. Selidba. Škola.Selidba. Ekskurzija.Selidba....i tako u beskraj.
Smenjivali su se gradovi, prizori, lica....neka iskrena, neka ne...ali iza svega je čvrsto stajala usamljenost, ona istinska, mračna senka koja se uvek pojavljivala, ma šta joj se serviralo.
I sad poziv. Neko se setio da sam bila deo neke priče. Bar dve godine. Da sam pripadala nekoj grupi. Kakvoj? Potpuno nebitno. Zaboravila sam sve razmirice, neslaganja...I sva srećna krenula tamo. Gde sam nekad pripadala. Bar na kratko.
Teško uzbuđenje. Želudac mi se skupio. Drhte mi i ruke i noge.Sređena. Doterana. Skockana. Jedva hodam, noge kao da propadaju. Ma bolje da se vratim. Šta ću, ionako sam daleko. Kasno je, mašu mi.
Suze radosnice. Zagrljaji, poljupci. Ne mogu da se setim svih imena, blam. Svi su veseli, razdragani. Muzika. Preturam po glavi ko je kako izgledao. Pogledam oko sebe – svi to rade. Upoređujemo se – neko svesno, neko i ne..da li se više ili manje promenio od drugih.
Zreli ljudi. Piće, jedno, drugo , treće. Vade se slike. Dece. Čak i nekih unuka. Gde radiš? Šta radiš?A muž?Ponavljam strpljivo. Ma pusti slike. Šta ima novo, gde si?
Vreme odmiče.Stišava se euforija. Opada tenzija, zbog umora, zbog alkohola. Razmenjujemo brojeve. Neki glasnogovornik svečano izjavljuje da bi trebalo svake godine da se sastajemo.Ostali odobravaju. Pitaju me koliko ću još biti u gradu, idemo na kafu, obavezno. Da se ispričamo. Da se čujemo češće. Da se posećujemo, viđamo. Naravno da hoćemo.
Izlazimo iz restorana. Opet zagrljaji,poljupci, suze. Svako u svoju noć. Svako u svoj život. Svako u svoj posao. Porodicu. Decu. Svakodnevnicu. Do sledeće godišnjice.
Uz prvu jutarnju kafu,mamurna, gledam slike. Lica, jedno po jedno. Poredim ih... nekad i sad. Draga lica.
Protegnem se...osmehnem...
Dok ljubim usnula lica mojih anđela, znam.
Baš sam tu gde treba da budem.
Hvala! 
lepo, jedan deo sretnog trenutka podeljen sa drugima još je veći 
S obzirom na to da sam neki bajni elektroničar, to bi se moglo reći da je "I" funkcija - treba biti "I" "živ" i "zdrav"