Корен сваког зла је гордост, егоизам, самољубље. То није досадно понављати јер је увек актуелан проблем. Дакле, болести које се и код најсавршенијих немилосрдно ротирају. Све то захтева непрестану самопажњу. И мислим да ће Бог судити свету по томе колико је неко самозаљубљен. У томе је цела проблематика у свим порама државе и Цркве код сваког појединца који је призван на испит себеодрицања зарад другог. Но, опет, себеодрицање не значи пасивно допуштање сваког безакоња над собом или другим јер тако пожртвовање постаје грехоцентрично а не богоцентрично. Међутим, када Господ каже да ће се блудници и сви они људи који болују од неког порока пре спасити од врлинских, Он не демантује врлине, но само указује да свака врлина коју човек носи са надменошћу живљења престаје бити врлином. То је тврда беседа за моралисте и критизере навикнуте на етичке калупе који немају за онтолошки наслон никог другог осим самих себе. Са једне стране, ова благовест треба да охрабри наду и понашање оних који греше, а са друге стране, треба бити обазрив да се по устајању из блата не заљубе у своју чистоту. Крајности су свуда а само један пут који није екстреман води до Бога. Када би Бог гледао на моје грехове – не бих опстао ни биолошки а камоли есхатолошки. Онда ми вера, љубав и нада као мотиви покајања не би били потребни јер бих имао очајање. Међутим, знајући своје злосмрадије, опет немам другог пута него да се враћам и враћам и враћам Ономе ко ми жели добро и спасење. Ако је то некоме саблазан – то није мој проблем јер такав нема право да ми суди ако ме Бог не одбацује. И опет, то не значи да смем олако грешити али може да значи да морам олако устајати и поред свих трофија од личне грехобоље. Болестан сам и требам лека сваки дан јер је сваки дан испит између живота и смрти. Не могу да будем непроменљив јер сам смртан и јер сам слаб. Али не смем већу веру ни положити у свој грех него у Бога. А Он не жели да убије моју личност већ да је ослободи непотребних садржаја које сам инсталирао у своје биће. И сваки пут, сваки дан, када погрешим у нечему, знам да сам свој егоизам истакао изнад своје љубави према Богу. И опет, они који сувише истичу своју савест и греховност, као и они који је не истичу уопште, обе стране могу да заврше у крајности егоизма а да чак прва страна буде исхитренија у томе.
