Suština deluzije u psihologiji je da to nije uvek patološki nešto i da se ispoljava kao manijačno, destruktivno kako za osobu tako i za okolinu.
Deluzija u nekome ne mora da sprečava obavljanje normalnih svakodnevnih funkcija, kao obavljanje profesionalno neki posao, ponašanje, govor i komunikacija može da ostane ista kao i pre pojave deluzije.
Smatra se da deluzije je vrsta duševnog stanja kojim se onaj što pati u stvari brani, i u blagoj formi otklanja neku neprijatnost ili traumu koja se doživela u toku života.
U težoj formi deluzija dovodi do menjanja ponashanja, nekad je to samo trenutno. Medjutim u najgorem slučaju postane neki trajni svet, iz kojeg se teško izlazi.
U svakoj promeni ličnosti, čovek ili žena svaka u nekom trenutku života prolazi. Svako kolko ima svoj put i dogadje, kroz zrelost idealno bi postao svestan i svojih iluzija.
Možda je i prva neprijatnost čak i u detinjstvu, da ustvari iluzije i mašta ne mogu biti tek tako ostvareni, sada i trenutno.
Deluzija naspram iluziji nema i nemože da ima verbalnu ili komunikacionu dokazanost iz spoljašnjeg sveta. Tako i ako slični su pojmovi, filozofski su različite stvari.
Iluzija može lakše da se ispravi, uvidi i spoji kao deo mašte. Zbog toga Iluzija se i teže prašta.
Deluzija može da bude jako skupa po život, ona se nadogradjuje sazrevanjem ili unutrašnjim saznavanjem istina oko sebe. Skupa je ako je to jako kasno kroz vreme.
Deluzija nije bolest, ona može dovesti do drugih bolesti, patnje i depresije.
Deluzija je inteligentna, ona ignoriše jer smatra i prepoznaje neku iluziju u drugima.
Tako da to može dovesti do socijalnih problema, samoće, i sveg više stanja ignorisanja činjenica.
Čuvaj te se!
Deluzija u nekome ne mora da sprečava obavljanje normalnih svakodnevnih funkcija, kao obavljanje profesionalno neki posao, ponašanje, govor i komunikacija može da ostane ista kao i pre pojave deluzije.
Smatra se da deluzije je vrsta duševnog stanja kojim se onaj što pati u stvari brani, i u blagoj formi otklanja neku neprijatnost ili traumu koja se doživela u toku života.
U težoj formi deluzija dovodi do menjanja ponashanja, nekad je to samo trenutno. Medjutim u najgorem slučaju postane neki trajni svet, iz kojeg se teško izlazi.
U svakoj promeni ličnosti, čovek ili žena svaka u nekom trenutku života prolazi. Svako kolko ima svoj put i dogadje, kroz zrelost idealno bi postao svestan i svojih iluzija.
Možda je i prva neprijatnost čak i u detinjstvu, da ustvari iluzije i mašta ne mogu biti tek tako ostvareni, sada i trenutno.
Deluzija naspram iluziji nema i nemože da ima verbalnu ili komunikacionu dokazanost iz spoljašnjeg sveta. Tako i ako slični su pojmovi, filozofski su različite stvari.
Iluzija može lakše da se ispravi, uvidi i spoji kao deo mašte. Zbog toga Iluzija se i teže prašta.
Deluzija može da bude jako skupa po život, ona se nadogradjuje sazrevanjem ili unutrašnjim saznavanjem istina oko sebe. Skupa je ako je to jako kasno kroz vreme.
Deluzija nije bolest, ona može dovesti do drugih bolesti, patnje i depresije.
Deluzija je inteligentna, ona ignoriše jer smatra i prepoznaje neku iluziju u drugima.
Tako da to može dovesti do socijalnih problema, samoće, i sveg više stanja ignorisanja činjenica.
Čuvaj te se!
