Zašto se rasprava između vernika i nevernika uvek svodi na samo postojanje Boga?
Njegovo postojanje je, možda zvuči čudno, vrlo irelevantno u celoj priči. Njegov oblik, način na koji je stvorio svet, ili na koji nije, takođe...
Možemo milenijumima ubeđivati jedni druge da ta materija ili taj Big Bang nije mogao doći ni iz čega. Nešto (neko) ga je stvorilo. Možda je to i OK razmišljanje, ali je, verovali ili ne, nebitno.
Šta je onda bitno?
Raspravu treba usmeriti na ključnu stvar koja religiju čini problematičnom.
Bog je sve stvorio. Ok, prihvatimo to kao polaznu pretpostavku.
Pitanje je, međutim, da li bi iko išta stvarao, bez da to sebi unapred prilagodi? To naročito važi ako je taj neko svemoćan.
Zašto je Bog stvorio čoveka takvog kakav on jeste, pa sada, navodno, traži od njega da radi nešto po njegovoj volji? Zar nije to apsurdno?
Da li biste vi napravili stolicu od koje biste morali da očekujete da se sama prilagođava vašoj zadnjici i leđima, a ako ne, onda da je bacite u vatru?
Pa šta će vam onda stolica uopšte...? Ili zašto je stvarate takvu? Da biste je zapalili?
Ako je Bog tražio od čoveka (odn. žene) da budu bezgrešni, koji će đavo jabuke njima pred nosom i koji će đavo stvorena želja (jer ako je Bog stvorio njih, znači da je stvorio i njihove misli i osećanja) za tim jabukama? A koji će i đavo tu?
Još bolje, zašto je stvorio zmiju tako pakosnu?
Nešto tu ne štima...
Ja ne verujem u plasirane priče o Bogu. Smatram da su tu samo da manipulišu ljudima, da ih načine pokornim, jer su takvi nekome potrebni.
Iako sebe smatram nevernikom, ja ne isključujem mogućnost da Bog postoji. Ali sam siguran da ON, ako postoji, od mene, niti od bilo koga drugog i ne traži da verujemo, kao što i ne traži ostale zahebancije.
S druge strane, ako to i traži, morao bi da pokaže razloge, tj. sebe na delu...
Njegovo postojanje je, možda zvuči čudno, vrlo irelevantno u celoj priči. Njegov oblik, način na koji je stvorio svet, ili na koji nije, takođe...
Možemo milenijumima ubeđivati jedni druge da ta materija ili taj Big Bang nije mogao doći ni iz čega. Nešto (neko) ga je stvorilo. Možda je to i OK razmišljanje, ali je, verovali ili ne, nebitno.
Šta je onda bitno?
Raspravu treba usmeriti na ključnu stvar koja religiju čini problematičnom.
Bog je sve stvorio. Ok, prihvatimo to kao polaznu pretpostavku.
Pitanje je, međutim, da li bi iko išta stvarao, bez da to sebi unapred prilagodi? To naročito važi ako je taj neko svemoćan.
Zašto je Bog stvorio čoveka takvog kakav on jeste, pa sada, navodno, traži od njega da radi nešto po njegovoj volji? Zar nije to apsurdno?
Da li biste vi napravili stolicu od koje biste morali da očekujete da se sama prilagođava vašoj zadnjici i leđima, a ako ne, onda da je bacite u vatru?
Pa šta će vam onda stolica uopšte...? Ili zašto je stvarate takvu? Da biste je zapalili?
Ako je Bog tražio od čoveka (odn. žene) da budu bezgrešni, koji će đavo jabuke njima pred nosom i koji će đavo stvorena želja (jer ako je Bog stvorio njih, znači da je stvorio i njihove misli i osećanja) za tim jabukama? A koji će i đavo tu?
Još bolje, zašto je stvorio zmiju tako pakosnu?
Nešto tu ne štima...
Ja ne verujem u plasirane priče o Bogu. Smatram da su tu samo da manipulišu ljudima, da ih načine pokornim, jer su takvi nekome potrebni.
Iako sebe smatram nevernikom, ja ne isključujem mogućnost da Bog postoji. Ali sam siguran da ON, ako postoji, od mene, niti od bilo koga drugog i ne traži da verujemo, kao što i ne traži ostale zahebancije.
S druge strane, ako to i traži, morao bi da pokaže razloge, tj. sebe na delu...
pravo, ali PRAVO pitanje je: ako je neko ili nesto stvorilo sve ovo oko nas - svemir, galaksije - ta moc bi trebala da implicira omnipotenciju. Ako je to bice, skup bica, entitet ili sila zaista svemoguce (makar i u okvirima zakona koji vladaju u univerzumu), ZASTO bi ono moralo da bude zainteresovano za nas?