Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
То са агресијом ЈНА ни данас ми није јасно. Па, прво су неке паравојне формације нападале ЈНА као регуларну војску међународно признате државе. Зар смо то заборавили? Агресор мора однекуд да дође, а ЈНА је већ била ту, и у Србији и у Словенији и у Хрватској и у БиХ… Ако и даље тврдимо да је било агресије од стране ЈНА, онда се та агресија десила 1945 или чак раније. Али то је сасвим друга прича у којој се крије узрок сукоба 1991-95.
И какав ми је то вајни агресор којем у договореном изласку (напуштању) касарни, за непуне двије седмице, двапут измасакрирају војну колону (Сарајево, Тузла, мај 1992.)? И како објаснити чињеницу да Хрвати у Босни и Муслимани (данас већ Бошњаци), након годину дана заједничког отпора таквој агресији (којој је претходила трајнија политичка сарадња на штету трећег народа у БиХ) и сами међу собом жестоко заратише? Нико их због тога није прогласио лудим, и не треба. Та чињеница спречава неке друге добронамјерне (у које убрајам и себе) да прихвате причу о агресији здраво за готово и да на њој тумаче даљи ток догађаја и последице.
Бубреге сам оставио на Мајевици увјежбавајући одбрану од снага НАТО и Варшавског пакта. Заједно са Муслиманима и Хрватима. Мој утисак је да смо то били добро увјежбали, али ето, није нам се дало. Неки су напустили положаје и отишли у сусрет очекиваном агресору. Они који су дуже остали на положајима проглашени су агресором. Посљедице су познате.
Можда је и моја прича поједностављена. Пријатељства из оног времена су једино вриједно што је ипак, колико-толико преживјело све ове буре. Она нас обавезују да се отвореније погледамо у очи. И да још једном саслушамо причу другога. Па да видимо има ли се шта мијењати и у властитој причи.
Цвијетин Михајловић
П.С. Али како ће тај “други” икада саслушати “нашу” причу, када не желе да је чују многи међу “нама” којима су пуна уста те наводне агресије?!? (оп. Духа Секире)
И какав ми је то вајни агресор којем у договореном изласку (напуштању) касарни, за непуне двије седмице, двапут измасакрирају војну колону (Сарајево, Тузла, мај 1992.)? И како објаснити чињеницу да Хрвати у Босни и Муслимани (данас већ Бошњаци), након годину дана заједничког отпора таквој агресији (којој је претходила трајнија политичка сарадња на штету трећег народа у БиХ) и сами међу собом жестоко заратише? Нико их због тога није прогласио лудим, и не треба. Та чињеница спречава неке друге добронамјерне (у које убрајам и себе) да прихвате причу о агресији здраво за готово и да на њој тумаче даљи ток догађаја и последице.
Бубреге сам оставио на Мајевици увјежбавајући одбрану од снага НАТО и Варшавског пакта. Заједно са Муслиманима и Хрватима. Мој утисак је да смо то били добро увјежбали, али ето, није нам се дало. Неки су напустили положаје и отишли у сусрет очекиваном агресору. Они који су дуже остали на положајима проглашени су агресором. Посљедице су познате.
Можда је и моја прича поједностављена. Пријатељства из оног времена су једино вриједно што је ипак, колико-толико преживјело све ове буре. Она нас обавезују да се отвореније погледамо у очи. И да још једном саслушамо причу другога. Па да видимо има ли се шта мијењати и у властитој причи.
Цвијетин Михајловић
П.С. Али како ће тај “други” икада саслушати “нашу” причу, када не желе да је чују многи међу “нама” којима су пуна уста те наводне агресије?!? (оп. Духа Секире)
