Kako je moguce izgubiti sebe? Nasom tajnom psihickom smrcu u detinjstvu pocinje izdaja, nepoznata i nezamisliva - to je savrsen dvostruki zlocin u kojoj licnost nije naprosto ubica psihe. I majusno sopstvo postepeno i nenamerno ucestvuje u tome. Covek nije prihvacen zbog sebe, onakvog kakav jeste. O, ''vole ga'', ali hoce ili ga prisiljavaju, ili ocekuju od njega da bude drugaciji! Stoga on mora biti neprihvatljiv. On sam uci da u to veruje, a naposletku da to cak uzima zdravo za gotovo. On se zaista predao. Sada bez obzira da li ih slusa, da li se lepi za njih, buni ili povlaci - sve sto je vazno jeste njegovo ponasanje, njegov ucinak. Njegov centar ravnoteze je ''u njima'', ne u njemu samome, pa ipak, on bi, u onoj meri u kojoj to primecuje, mislio da je to prirodno. A cela stvar je krajnje prihvatljiva, sve je nevidljivo, automatsko i anonimno!
To je savrsen paradoks. Sve izgleda normalno, nije planiran nikakav zlocin, nema lesa, nema krivice. Mozemo da vidimo jedino da sunce izlazi i zalazi kao i obicno. Ali, sta se dogodilo? Nisu ga odbacili samo oni, vec je i sam sebe odbacio (zapravo je bez sopstva). Sta je izgubio? Samo jedan istinski vitalan deo sebe: svoje vlastito DA osecanje, koje je sama njegova spsobnost rasta, njegov koreni sistem. Ali, avaj, on nije mrtav. ''Zivot'' ide dalje, pa tako mora i on. Od trenutka kada se preda i u meri u kojoj to cini, on potpuno nesvesno krece da gradi i odrzava pseudo-sopstvo. To je medjutim, nesto proracunato - sopstvo bez zelja. Covek treba da bude voljen (ili da ga se plase) tamo gde ga preziru, jak tamo gde je slab, treba da prodje kroz pokrete (ali oni su karikaturalni!) ne radi zabave ili iz radosti, nego radi opstanka.Ne naprosto zato sto zeli da se krece, vec zato sto mora da slusa. Ta neophodnost nije zivot - nije njegov zivot - to je mehanizam odbrane od smrti. To je takodje i mehanizam smrti. Od sad pa nadalje ce ga do paralisanosti razdirati prisilni (nesvesni) sukobi, svakog trenutka i svakog casa ponistavajuci njegovo bice, njegov integritet. I to sve dok je prerusen u normalnu osobu i dok se od njega ocekuje da se normalno ponasa!
Ukratko receno, video sam da postajemo neuroticni trazeci i braneci pseudo-sopstvo, a jesmo neuroticni u onoj meri u kojoj smo liseni sopstva.
To je savrsen paradoks. Sve izgleda normalno, nije planiran nikakav zlocin, nema lesa, nema krivice. Mozemo da vidimo jedino da sunce izlazi i zalazi kao i obicno. Ali, sta se dogodilo? Nisu ga odbacili samo oni, vec je i sam sebe odbacio (zapravo je bez sopstva). Sta je izgubio? Samo jedan istinski vitalan deo sebe: svoje vlastito DA osecanje, koje je sama njegova spsobnost rasta, njegov koreni sistem. Ali, avaj, on nije mrtav. ''Zivot'' ide dalje, pa tako mora i on. Od trenutka kada se preda i u meri u kojoj to cini, on potpuno nesvesno krece da gradi i odrzava pseudo-sopstvo. To je medjutim, nesto proracunato - sopstvo bez zelja. Covek treba da bude voljen (ili da ga se plase) tamo gde ga preziru, jak tamo gde je slab, treba da prodje kroz pokrete (ali oni su karikaturalni!) ne radi zabave ili iz radosti, nego radi opstanka.Ne naprosto zato sto zeli da se krece, vec zato sto mora da slusa. Ta neophodnost nije zivot - nije njegov zivot - to je mehanizam odbrane od smrti. To je takodje i mehanizam smrti. Od sad pa nadalje ce ga do paralisanosti razdirati prisilni (nesvesni) sukobi, svakog trenutka i svakog casa ponistavajuci njegovo bice, njegov integritet. I to sve dok je prerusen u normalnu osobu i dok se od njega ocekuje da se normalno ponasa!
Ukratko receno, video sam da postajemo neuroticni trazeci i braneci pseudo-sopstvo, a jesmo neuroticni u onoj meri u kojoj smo liseni sopstva.
lepo si izložio krajnosti, odnosno društvo u kome "životarimo"...ili se uklopi budi"normalan" po nametnutim merilima, priguši, uklopi sebe da ne bi štrčao od gomile ...ili budi to što jesi "čudak" za ostale, neprihvačen i odbačen jer si drugačiji, neusklopiv, različit...