Pozorišta se često bave temama i likovima iz prošlosti, poigravajući se formom, podcrtavajući
suštinu i njeno ritmično ponavljanje u perfektu. Koristeći ogledala koja krive likove, gotovo svako
od nas može da se prepozna u njemu... Ogledala nisu baždarena da publici pričine zabavu... Ne!
To su hiperrealistična ogledala, koja nas - nerealistične štićenike cirkusa - prikazuju bizarnim,
iskrivljenim, apsurdnim. I nije nikakva uteha što su isti odbljesak naše današnjice u ogledalima
imali i Domanović i Milan Grol i Sterija i Đura Jakšić, Nušić, Dušan Kovačević, Simović...
Naprotiv...
Zašto ljudi ne shvataju apel naših velikih književnika, zašto sve ove godine iznova i iznova uskaču
u iste cipele, kao da protoka vremena i nema? Danas živimo balkansku tragediju u kojoj nema
mesta komičnom. Svakodnevnica nas udara pravo u pleksus, pa nema mesta šali... čak ni benignoj,
srpskoj...
Pozorišta ne mogu da asfaltiraju pukotine iz naših života, iz naše istorije, iz naše svakodnevnice...
Bilo bi smešno da očekujemo da to neko drugi uradi umesto nas...
Ali mogu da skidaju slojeve prljavštine sa čoveka i da dopru do onog dobrog u njemu, da traže i
nađu onu iskru čovečnosti koja se negde zavukla... Pozorišta mogu da nagovore čoveka da obuje
nove cipele... da se otvori... da prizna... da se pokaje... da stvori novo tle, da postane bolji čovek...
Onaj koji će stvoriti novi naraštaj koji se više nikad neće osetiti usamljenim, kao mi sada, usred
puste bestragije...
Raznolikost u našem teatru nije preporučljiva. Njoj se ne aplaudira. Publika se umorila od istih
imena... od istih tema... od rukopisa koji liče jedni na druge... Znamo da se kod nas forsira nekultura.
Znamo da se podilazi publici bez kritičke svesti. Znamo da onima u političkim foteljama jedino
odgovara mediokritetski publikum, jer obezdušen, nepismen, nezahtevan, neradoznao, intelektualno
ubog, postaje idealni deo društva...
Možemo tom "idealnom društvu" da mašemo srednjim prstom, sve dok zamišljamo da snimamo film
o srpskom pozorištu, kulturi, ekonomiji, zdravstvu, životu...Najvažnija i nezaobilazna sekvenca katastrofe
koju živimo je kada se u kadru eksterijera vidi razvaljena olupina broda.. Ne... nije luksuzna olupina... pre
bi bio izguljeni trajekt koga tamani rđa sa pramcem opasno uronjenom ka dnu...
U kadru enterijera, u salonu broda koji sada više liči na lučku birtiju, guraju se putnici, slikaju
selfije tik uz prozore kroz koje već nadire voda. Čak se i smeškaju... Što da ne?
Zamoljeni su da "ostanu mirni, da ne prave paniku, čamci nisu bušni, pomoć samo što nije stigla,
a kapetan i posada su obučeni za takve situacije", pa nasmešena lica putnika totalom snima kamera...
Budno oko kamere hvata i prestupnike koji pokušavaju da se otrgnu, pobegnu sa olupine koja
nezaustavjivo tone, posle čega se vraća na putnike koji se i dalje smeškaju slikajući selfije...
Možda za kraj ovekovećavajući kadar propasti broda, sekvenca eksterijera u kome talasi
gutaju olupinu...
Možda počnemo da zamišljamo...
suštinu i njeno ritmično ponavljanje u perfektu. Koristeći ogledala koja krive likove, gotovo svako
od nas može da se prepozna u njemu... Ogledala nisu baždarena da publici pričine zabavu... Ne!
To su hiperrealistična ogledala, koja nas - nerealistične štićenike cirkusa - prikazuju bizarnim,
iskrivljenim, apsurdnim. I nije nikakva uteha što su isti odbljesak naše današnjice u ogledalima
imali i Domanović i Milan Grol i Sterija i Đura Jakšić, Nušić, Dušan Kovačević, Simović...
Naprotiv...
Zašto ljudi ne shvataju apel naših velikih književnika, zašto sve ove godine iznova i iznova uskaču
u iste cipele, kao da protoka vremena i nema? Danas živimo balkansku tragediju u kojoj nema
mesta komičnom. Svakodnevnica nas udara pravo u pleksus, pa nema mesta šali... čak ni benignoj,
srpskoj...
Pozorišta ne mogu da asfaltiraju pukotine iz naših života, iz naše istorije, iz naše svakodnevnice...
Bilo bi smešno da očekujemo da to neko drugi uradi umesto nas...
Ali mogu da skidaju slojeve prljavštine sa čoveka i da dopru do onog dobrog u njemu, da traže i
nađu onu iskru čovečnosti koja se negde zavukla... Pozorišta mogu da nagovore čoveka da obuje
nove cipele... da se otvori... da prizna... da se pokaje... da stvori novo tle, da postane bolji čovek...
Onaj koji će stvoriti novi naraštaj koji se više nikad neće osetiti usamljenim, kao mi sada, usred
puste bestragije...
Raznolikost u našem teatru nije preporučljiva. Njoj se ne aplaudira. Publika se umorila od istih
imena... od istih tema... od rukopisa koji liče jedni na druge... Znamo da se kod nas forsira nekultura.
Znamo da se podilazi publici bez kritičke svesti. Znamo da onima u političkim foteljama jedino
odgovara mediokritetski publikum, jer obezdušen, nepismen, nezahtevan, neradoznao, intelektualno
ubog, postaje idealni deo društva...
Možemo tom "idealnom društvu" da mašemo srednjim prstom, sve dok zamišljamo da snimamo film
o srpskom pozorištu, kulturi, ekonomiji, zdravstvu, životu...Najvažnija i nezaobilazna sekvenca katastrofe
koju živimo je kada se u kadru eksterijera vidi razvaljena olupina broda.. Ne... nije luksuzna olupina... pre
bi bio izguljeni trajekt koga tamani rđa sa pramcem opasno uronjenom ka dnu...
U kadru enterijera, u salonu broda koji sada više liči na lučku birtiju, guraju se putnici, slikaju
selfije tik uz prozore kroz koje već nadire voda. Čak se i smeškaju... Što da ne?
Zamoljeni su da "ostanu mirni, da ne prave paniku, čamci nisu bušni, pomoć samo što nije stigla,
a kapetan i posada su obučeni za takve situacije", pa nasmešena lica putnika totalom snima kamera...
Budno oko kamere hvata i prestupnike koji pokušavaju da se otrgnu, pobegnu sa olupine koja
nezaustavjivo tone, posle čega se vraća na putnike koji se i dalje smeškaju slikajući selfije...
Možda za kraj ovekovećavajući kadar propasti broda, sekvenca eksterijera u kome talasi
gutaju olupinu...
Možda počnemo da zamišljamo...
Poslednja izmena:
