priča broj 1
Da mogu vratiti vreme
Kad bi samo video tvoju lepoticu, kako noćima grize jastuk da ne bi vrištala, kosu suzama slepljenu za lice, i kako kao zver noktima kida čaršave....kad bi samo video na šta tada liči....bi li je i tad voleo?
Da možeš vratiti vreme, da li bi joj opet prišao, onako nespretno i klišetizirano?
Da mogu vratiti vreme, da li bi opet izabrala da verujem, i budem izdana, ko da mi prvi put?
Da mogu vratiti vreme, da li bi opet obećala svom ocu, da ću uvek da verujem u sebe?
„Ne zaboravi, mala moja, da si leptir, da bešumno lebdiš preko trave, na krilima tananim kao paučina, a jedan mali
treptaj leptirovih krila može da bude odlučujući za ceo svet.....i obećaj mi da nikad, ali nikad, i zbog nikoga, nećeš da zaboraviš koliko vrediš."
Pregazila sam to obećanje, opet sam pala. Nije to bilo prizemljivanje, bio je pad, uz tresak, bolan i snazan. Opet sam zaboravila ko sam...jedino kad pišem ja sam leptir, slobodan i siguran u svom letu, u svom svetu.
..... Redjaju se misli kraj pune pepeljare, izvijem usne u poluosmeh kad je pogledam, kelnerica se otkazala još pre sat vremena. Ispijam treću kafu, pomislim, mogla sam da uzmem neko piće, ali gorak ukus kafa je najbliže onome što osećam, nakon suze na gladno, a sva ironija drhti mi u grlu, hoće da vrišti od svih lažnih riječi, od tih lažnih ljudi, njihovih lažnih života.
Hoću li ikad ponovo moći verovati, ili si me ovaj put rešio?
Pogledavam u pravcu šanka, tip koji je bio na vratima pijucka piće, i gleda na sat, pa okreće pogled prema meni... ironično, pomislim, da li bi on hteo da vrati vreme? Možda da mi kaže da je privatna zabava u toku... Ja samo kvarim atmosferu svojom utučenošću, i pijem kafu, jbt. Mogu da zamislim kako izgledam sa strane. Al toliko mi otupela osećanja da mi je sve svejedno. Zurim bezobrazno u njega, dok ne skrene pogled. Otkud mi hrabrost, pitam se. Najradije bi pobegla i sakrila se negde, gde me niko, nikad ne bi pronašao.
Umesto toga, tu sam, sama, slomljena, i glumim da sam jaka, a u ostacima sam, telo bez vlasnika. Izgubila sam veru i centar svih mojih dešavanja. Izgubila sam tebe, vraški si se potrudio.
A svaki udisaj tvojeg parfema budi moje demone. Ne moram da te vidim, osećam tvoju prisutnost. Sad već poznajem tvoj miris i mogu ga razabrati, hladan i čist, u olfaktornoj simfoniji mirisa losiona nakon brijanja muškaraca oko sebe.
Idi, kažem sebi, idi, ne dozvoli boli da pobedi.
Ustajem a noge mi kreću u suprotnom pravcu od izlaza, moje misli su u postojanom ratu sa mojim srcem. Zapitam se jesam li to ja u maglovenju realnosti ili nadrealno obuzima ono moje drugo ja.
Idem u toalet, i kopam po torbici, ko da mi život zavisi od toga. A možda i zavisi. Ratne boje, pomislim dok stavljam maskaru i lagano nanosim ruž. Maska hrabrosti koja će mi pomoći da se suočim sa svetom. Sa svakim potezom četkice kojom nanosim šminku, nanosim i samopouzdanje. U ogledalu ugledam ženu koju jedva prepoznajem. Ženu koju već dvije godine nisam videla. - Dobrodošla natrag - promrmljam i nasmešim se.
Ne mogu da vratim vreme, al mogu da vratim sebe sebi.
